Анали Правног факултета у Београду

43

ДРУШТВЕНИ ПЛАНОВИ ПРЕМА НАЦРТУ УСТАВА СРС И СФРЈ

ни, покрајини и Републици доносе на основу наведених друштвених договора, „као и на основу заједничгси оцењених могућности и услова развоја у друштвено-политичкој заједници и на го/ основы усклаћених заједничких интереса”. Колико год нута читали овај став, у њему нећемо наћи оне елементе које смо нашли на претходним нивоима ко je субјект планирања, у ком се облику они доносе и шта у себи садрже. Зато се са неколико реченица морамо задржати на сваком од ових питања, подсећајући, пре тога, да je реч о поступку за доношење друштвених планова и о начину за усклађивање појединачних, посебних и општих интереса. Y означеном, по нашем мшпљењу критичном, месту још највише има одређености у погледу садржине ове димензије планирања. Y питању су, како тамо стоји, „могућности и услови развоја у друштвено-политичкој заједници”. Таква формулација, међутим, вишеструко je неприхватљива. Оставимо ли по страни то што истидање могућности и услова развоја на овом месту ствара привид да основне и друге организације удруженог рада у конципирању својих планова, самоуправних споразума и друштвених договора не морају узимати у обзир могућности развоја у друштвено-политичкој заједници, и што je у облику у којем je дата („могућности и услови”), без икаквих ближих објашњења, делимично плеонастична, ова одредба je неприхватљива, пре свега, због своје друштвене педовољности. Оно што она у себи не садржи, а што би морала садржати, да би социјалистичко друштво било свесно организована заједница, јесу друштвене потребе, посматране и оцењене на нивоу друштвено-политичке заједнице о којој je реч. Зато праву садржину ове димензије конституисања друштвених планова треба одредити управо онако како из описаних обележја самоуправног система планирања и проистиче, дакле не као „могућности и услове” већ као могућности и опште потребе развоја у друштвено-политичкој заједниии. Из наведеног става, дал>е, тешко je утврдити ко je субјект овог дела процеса планирања. Логичким тумачењем његовог значења у склону целине ст. 4. чл. 59, пре свега, на основу речи „заједнички”, могло би се тврдити да су субјекти исти као и у претходном, дакле основне и друге организације удруженог рада, самоуправне заједнице, органн друштвено-политичких заједнида, синдиката и друге друштвено-политичке заједниде. Међутим, да ли je о томе реч? Сам уставотворад нас у том погледу доводи у сумњу, јер насупрот оваквом тумачењу стоји чињенида да он ову димензију не изједначује с претходном, јер јасно каже да се друштвени планови доносе на основу друштвених договора (којим се утврђују заједнички интереси и циљеви привредног и друштвеног развоја у друштвено-политичкој заједници), „као и на основу заједнички одењених могућности и услова развоја у друштвено-политичкој заједници и на тој основы усклађених заједничких интереса” (подвукао А. В.). Оставимо ли по страни текст нацрта и проблем размотримо садржински, јасно je да субјекти нису исти као у друштвеном договарању, јер друштвени договори не морају бита свеобухватни, већ се могу диференцирати, како на регионалној тако и на гранској основи, док могућности и потребе развоја које се имају у виду у друштвеним плановима морају за дату друштвено-политичку заједницу бита општег карактера. Делимично се то види и из