Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ћем комитету. Истидало се да би усвајање овог приједлога озбиљно утрозило независност чланова Комитета, њихову самосталност приликом доношена одлука, као и да би омогућило државама уговорницаЈ.ш да врше притисак на Комитет као цјелину онемогућавајући његово нормално функционисање ( 16 ). Стога су многе делегације у Трећем комитету дошле до закључка да непристрасност Иванова Комитета може да буде очувана само уколико би се сви трошкови покривали из буџета Организације Уједињених нација ( 17 ). Опет се, меВутим, показало да неподударносх чланова у Конвенцији о уклањању свих облика расне дискриминације и оног у Организации Уједињених нација представља непремостиву тешкоћу: с правом je, найме, указано на то да није правично да чланови Организације која се, уз то, и сама непрестано бори са тешкоћама финансијске природе сносе трошкове функционисања органа под чију надлежност спада знатно ужи круг држава (меВу којима се, поврх света, могу наћи и државе које и нису чланови Уједињених нација) ( 18 ). Коначно усвојено рјешење ипак садржи и неку врсту компромиса измеВу изложена гледишта: уведено je сразмјерно учешће у трошковима свих држава уговорница у Конвенцији, иезависно од тога да ли je зъихов државл>анин члан Комитета или не. Потпуну непристрасност чланова неког међународног тијела, поготово'у случају када je њихово кандидовање у потпуности у рукама држава, очигледно je немогуће остварити. Када je ријеч о члановима Комитета за уклањање расне дискриминације, илузорно je очекнвати да ће државе уговорнице кандидовати поједштце који не би били спремни да у Комитету свим расположивши средствима штите њене интересе. Али, то ипак не чини излишним установљаваље међународних тијела судског карактера, тј. тијела чији су чланови обавезани да се у доношењу својих одлука руководе искључиво циљевнма одговарајућег правног регулисања, а не својим политичким убјеВењима и афинитетима. Самим њиховим обав.езивањем да поступају као непристрасни арбитри постиже се у најмању руку то да они не могу отворено бранитн нечије посебне интересе. То што се у датом случају један број држава одлучио да оформи тијело у коме he се непристрасно одлучпвати о појединим питањима, показује да су оне, свака за себе, имале одређеног интереса да се то тијело тако заиста понаша. Нарушавање „правила игре” врпјеВа те интересе, па ће сваки покушај пристрасног поступања изазвати неповољно реаговање њихових носилаца, односно на нету праксу осталих, усљед чега може, у крајњој линији, да доВе у питање цјелокупно регулисање. Y прве двије године рада Комитета нарушавање принципа непристрасности у одлучивању je било сасвим видл>иво, мада се не може рећи да je узимало знача] ни je размјере. Чињеница je, на иримјер, да су готово

(16) Yn. док. A/C.3/SR. 1350, стр. 353.

(17) Исти документ (делегација Филшшна); вид. такође нзлагање представннка Индије (A/C.3/SR. 1350, стр. 352—353), Танзаније (исти документ, стр. 354), Ирака (A/C.3/SR. 1351, стр. 382), В. Брнтаније (на истом мјесту), итд.

(18) Yn. док. A/C.3./SR. 1350 стр. 352 (делегација Грчке), стр. 355 (делегација Ирана и Обале Слоноваче); исто становиште je заступала и делегација Гане (A/C.3/SR. 1351, стр. 381) итд.