Анали Правног факултета у Београду

8

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

на одређени начин приближавамо давно антиципираном идеалу демократије, непосредне демократије, према коме пословима друштва треба да управла непосредно само друштво. Y друштвеном уреЬевьу које се заснива на самоуправљању, избори за представничка тела и друге самоуправно органе треба да се изводе непосредно из процеса (односа) и механизама друштвеног самоуправљања. Y вези с овим, требало би ближе осветлити неке од момената који утичу на характер и процес политичке власти и упразљања, а посебно питање демократске самоуправне заснованости, „легитимности” те власти и система управљања у односу на њену основу. Историјско укидање и превазилажење политичког система који по лази од двоструког характера власти и управљања, тражи да се изразе и нови моменти у „демократском легитимисању” те власти и управљања. YioiAaHie експлоатације успостављањем слободног удруженог рада и самоуправљања у производили, стицању и расподели дохотка и другим пословима утиче и на проширивање самоуправљања и ван сфере производње. Утиче на његово проширивање у сферу политичког одлучивања. Ошпте гледано, процеси самоуправљања утичу на социјализацију власти, на постепено уклањање доминације људима као израза економске експлоатације и отуђења радника од услова рада и друштвених послова. Познато je да je после извршених буржоаских револуција, каснијим афирмисањем либералне државе и либерално-демократских институција и вредности у друштву, основ легитимисања био у начелу народне суверености. Ова je, начелно гледано, прешла с монарха на народ. МеВутим, у условима датог капиталистичког уреЪегьа и буржоаско-демократског поли тичког система, начело суверености као основа легитимности власти, било je, социолошки узето, уско поставлено начело, а политички посматрано, пасивно начело, у суштини „отуђујуће" начело. Y условима отуђивања основних народннх маса, као радних социјалних слојева, од било ког вида утицаја, одлучивања или управљања, „званични” народ je био представлен у стварној мањини владајућих слојева буржоазнје и њима непосредно кла сно блиских других владајућих слојева. Тако одређен народ, у стварности фикција народа, у теоријском смислу био je изражен и схваћен као „апстрактно биће". Сводећи тако узет народ на фактичку мањину, која je формално представљала већину, јер je владала, значи полазећи од сужавања „суверена”, народа, социолошки, теорија о народној суверености полазила je од политичке пасивности самог пачела. Полазила je од сужа вања могућности учешћа стварног народа у политичком процесу. Поменуте су и послелипе које овакво схватање начела суверености имало и на сам изборни систем, као једно од најважннјих подручја политичког система. Наиме, борба за опште и једнако бирачко право, борба за нзборе као право (слободу), а не функцију (надлежност), борба за опозив, за императивне елемнте у представничком мандату и друге акције, сведоче, као што je већ изложено, о покушајима прогресивних слојева да у већој мери „демократски легитимишу”, заснују, политички систем, а према томе и изборни систем. Ове су акције, као што je познато, добиле посебно у ширини у периоду ступања на историјску позор-