Анали Правног факултета у Београду

41

КОНТРАКТ Y РИМСКОМ КЛАСИЧНОМ ПРАВУ

нисте не само по питану да ли je сагласност воља била бихан елеменах конхракха у класичном периоду или не, већ и по пихању да ли су хим појмом биле обухваћене само цивилне облигације, или и оне зашхићене прехорским правом. смахра да су контракта само они извори облигација ко je je шхйТилсГшs civile, без обзира да ли облигации a насхаје уз сагласносх воља или и без ае. О l- ) За гледишхе да je contractus појам који ce везује само за цивилно право определили су се Бехи и Де Франчиши, при чему износе као прву тезу да je меЁу класичним правницима било разлика у схватањима шта тај појам обухвата; за. разлику од{Са£шГ'нијанацаТррема којима ie контракт била свака облигапета Koia не. насхате 'деликтном раАаом,|Прoкулеанщтlсу, полазећи од Лабеоновог билатералног поимања контракта дошли до субјективне билатералности, односно до ограничења појма контракта на облигације настале уз сагласност вола. ( 42 ) Са новим, овом развоју идеја супротним схватањима иступио je непосредно пред II светски рат италијански маестро Рикобоно. Он се вратио на тезу Перниса, пропшрујући je и приписујући улози воље странака знатно већи значај. Сматрајући да je „претерана критика текстова бацила вео на светле визије класичних правника” доказивао je да je за них conventio била битан елеменат контракта. Класична доктрина о контракту била je резултат развоја правне мисли која je још у време републике истакла улогу вол>е у приватном праву, воља je била битан елеменат и других правних послова, а у области облигационер права класични су правници наградили јасно одређен појам контракта као сагласности вола двеју страна усмерене на стварање облигационог односа С 43 ). Рикобоно није стекао велики број следбеника. Тедан од них je свакако који je у својој монографији пошао од преиспитивања извора, од лингвистичке и логичке анализе текстова при чему je, као што сам у уводу каже, желео да покаже „да су аргументи Бонфантеа и Пероција неодрживи” ( м ). Посебна поглавља посвећена су пој единим врстама контраката, Гајевој класификацији и доцнијим класификацијама облигација. Он je дошао до заклтучка да je контракт у класичном праву био уговор усмерен~~на ств&ран>е~~oблигационог односа. било да je заштићен пивилним, било преторским правом. Текстбви из којих произилази да

(41) Albretrario, Emilio, II diritto romano, изд. 1940. стр. 190 и л а.л, с, где дефинише класични контракт као »negotio giuridico produttivo di obbligazione«, правый посао који ствара облигацију. Текстове у којима су контрактом назване облигације које ce стварају без сагласности воља сматра аутентичным. Своје тезе о контракту разрађује у чланцима. La crisi del metodo änterpolazionistico, Studi Bonfante I, Milano, 1930. стр. 611—672, затим у прилозима објавл>еним у Studi di diritto romano, ITI, 1936. стр. 71 и даље; стр. 95. и даље; стр. 461 и даље.

(42) Betti, Emilio; Sul valore dommatico della categoria contrahere in giuristi proculeiani e sabiniani, Bull, dell Ist. di diritto romano, 1915. стр. 3. и даље; Instituzioni di diritto romano, II (ново изд. 1962, Padova), стр. 66. и даље. De Francisci, Pietro, Synallagma, Pavia 1913—16. т. 11, стр. 317.

(43) Riccobono, Salvatore: La formazione della teoria generale del contractus nel periodo della giurisprudenza classica,. Studi Bonfante, 1930. стр. 123—175. Затим; Origine e sviluppo del domma della volontà nel diritto. Atti di Congresso di diritto Romano- voi. I. Pavia 1934. стр. 177—192. и у многим другим радовима. Другојачије гледиште заступа Bartolucci, Giovanni: Note sul contratto romano, у истом зборнику, стр. 243. и даље.

(44) Voci, Р., нав. дело стр. 7.