Анали Правног факултета у Београду

42

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

сагласност воља није нужна за појам контракта интерполисани су. Кла сични систем контраката обележен je принципом типичности уговора, а заједнички елеменат који их повезу] е у четири трупе, изложене у Гајевим Институцијама, je управо сагласност воља, која je од емпиричког постала правно релевантан елеменат. Категорија квазиконтраката je дело посткласичара, али je основ те категорнзације дат у класичном периоду. Класични правници, пред неопходношћу да одреде правни режим института који нису контракти служили су се аналогијом, упоређујући negotiorum gestio и mandatum, случајну заједницу и societas, итд. Језгпо че.твопнс поделе облигацијама која постоји у Јустинијановим Институцијама створе- но je дакле у класичној правно] науди која никада није сматрала квази 'контракте контрактами Неколико година доцниј е/ Аулкхајт! 0 се врафа на ранија схвата ња контракта. Иако je у римском праву, по нему join од Закона XII таблица, аутономија воље странака била принцип приватног права, појам contractus био je у класичном периоду, у много већој мери него negotium, правио недовољно одређен појам, сагласност воиа била je потиснута захтевима Форме и типичности уговора, контракти су били и оне облигаиије које настају издозвољених радњи без сагласности вол>а. ( 46 ) Прнближно у исто време објављене су Италији још две монографије са истом темом, чији су аутори познати италијански историчари права ( 47 ) и Fpoco ( 4? ). Задржаћемо се на овој последњој која je доживела, са незнатним побољшањима и корекцијама, три издања. Fpoco je истакао еволуцију у схватањима класичних ггоавника о појму контракта, и у томе je основна вредност овога радаСПолазна тачка у римском поимању контракта био je negotium contractum, правни посао који ce ствара деловањем двеју страна. Зато je за контракт битна двостраност и тиме се може објаснити што у најстаријој постојећој дефиниции Лабео своди контракт на однос ултро-цитрокуе, на узајамност обавеза странака. Педије даље разрађује Лабеонову мисао, он скреће пажњу на субјективни елеменат који лежи у појму negotium contractum, тако да од Педија даље ни je више значајан реципроцитет обавеза, већ сагласност воља. За даљи развој схватања одлучујућа je и полемика Гаја (Инст. 3,91) у којој ce овај определ>ује за становиште да исплата недугованог није контракт и тиме коначно сужава појам контракта на уговоре. Гајева дводеоба на

(45) Dulckeit, Gerhard: Zur Léhre vom Rechtsgeschäft im Klassischen römischen Recht, Festschrift Schulz, I. 1951. стр. 148—190.

(46) Ha линији схватања да сагласност воља није била битна за појам контракта у класичном праву налази се и Biondi, Biondo: Contratte e stipulatio, Milano, 1953. Затим: Betti, Emilio: La struttura dell' obbligazione romana e il problema della sua genesi, Milano 1955. стр. 42. и IS6. и даље.

(47) Приказ монографије (в. примедбу 6) дао je Coing, Helmut у ZSSt. 1955. стр. 454. Циљ рада je да прикаже развој система облигационих уговора од римског до савременсн кталијанског права, па je у првом тому посвећен одељак ir уговорпма у римском класичном праву. Contractus није conventio, већ negotium contractum 1 ~типизиран акт из кота се paba однос", у комплексу својих објективних и суојективннх елемената, као и. при ’’бодним проширењем, однос који из тог акта настаје (стр. 50).

(48) Упор, примедбу 6. Приказ монографије Гроса дао je у Wolff, Hans Julius, lURA 2 (1951) стр. 257 и даље.