Анали Правног факултета у Београду

43

КОНТРАКТ Y РИМСКОМ КЛАСИЧНОМ ПРАВУ

контракте и деликте, ко ja томе протнвуречи, објашњава се у ОВО Ј монографии као резултат нужности да се нравном систематизацијом обухвате сви извори облигација, па и деликтне облигације које раније нису сматране облигацијама. Гај je то учинио на тај начин, што je збирним појмом контракт обухватио све облигације ко je нису деликти и које су раније биле класификоване према коыкретним основама њиховог стварања, чему je придодат збнрни појам деликту^Субј ективистичко схватање појма контракт које je преобладало није успело да потисне ту дводеобу облигација и она се може наћи и у текстовима позних класичара.ј С друге стране, гледајући увек на конкретне „фигуре” из којих се рађају облигадије, (класични правници нису изједначили појмове contractus и conventio, а појсЕМ-утевврсГ којиУкГзаснива сагласношћу вола изградиле су тек средњевековна нравна наука и мстдернггдогматшсггг Тезе ГроссГоцењене су, у својој целини, као значајан допринос савременој романисти. МеЬутим, један број појединачних закључака није прихваћен ( 49 ), а у неким радовима објављеним за послед њих десет година заступају се и другојачија схватања и тумачења римског појма контракта у класичном периоду. Од свих ранијих приступа овом проблему разликује се рад! Алвара АорсаЈкоји je изнео сасвим нову хипотезу. ( и ) Оспоравајући аутентичност Беронешког рукописа Гајевих Институција и сматрајући да оне, према томе, нису веродостојан извор за проучавање схватања у класичној правној науци, он je покушао да докаже да су појмом contractus били обухваћени само двострани облигациони уговори bonae fidei из 19. главе преторовог едикта. Том појму 'je у класичном Периоду биоТупротстављен појам creditum, који je тао облигационе односе регулисане у 17. глави едикта. Према томе, за класичне правнике није био контракт чајзм нн-остале Еене кондикдијом, нити залога и послуга.^ V последњој трнизу монографща о”римском контракту у класичном периодуТВунер^ ( 51 )je поставио задатак да овај појам са два аспекта: његова етимолошко значење и са гледишта воле и улоге сагласности воља. У првом делу je подробно испитивано значење речи contrahere и contractus у неправним и правним текстовима, а у другом делу разматрани су текстови у којима je реч о тужбама actiones adiectitiae qualitatis и о заблуди, да би се на основу њих оценила улога воле странака. Аутор je заклучио да je у Гајевим Институција контракт правно недефинисан појам, да се ту генеричким појмом контракт супротстављају облигације настале из дозвољених радњи деликтима, који дуго нису сматрани облигацијама, али je и после увођења ове дводеобе термин contractus употреб лаван исклучиво за најтипичније уговоре свакодневног живота: emere,

(49) Тако Wolf у цит. приказу сматра да je прецењено значење текстова који указују на постојање доцнијег догматског појма „контракт", као што су Педијев и Аристонов текст у репродукцией Улпијана, затим се не слаже са тумачењем Гајеве систематизације изложене у Институцијама итд. Другојачије схватање Педијевог текста изложи© je и Lübtow, Ulrich von: Beiträge zur Lehre von der condictio, Berlin, 1952. стр. 258. и даље, којн тумачи neo текст као указивање на двостраност правног посла (»einverständlisches Zusammenwirken«), а не на захтев да буде постигнута и сагласност во/ъа.

(50) D'Ors, Alvaro: Creditum und Contractus, ZSST. 1957, стр. 72—99.

(si) Упор, примедбу 6.