Анали Правног факултета у Београду

44

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

conducere, locare, mutum dare. На основу испитивања извршених у другом делу рада аутор je заклучио да je већ у класичном праву била изграЈтша теорија воље и да не само битан елеменат контракта, већ и основ њиховог важења ( „GeltungsgToiid^r Противуречности у закључцима и необична замисао да се из структуре одговорности патерфамилиаса за дугове потчинених лица изводе заюъучци о зиачају сагласности воља за ваљаност контракта изазвале су оштре критике на овај рад, у оквиру којих су се даље развијале полемике о појединим питањима и о појединим текстовима ( 52 ). Значајно je да се управо у новијим радовима посвећеним класичном поимању заблуде доводи у питање значај сагласности воља за ваљаност контракта. Y неким радовима изнео je мишљење да je питање заблуде ценено објективно, да су уговори били ништави не зато што постоји несклад између праве и изјављене воље, већ зато што нису утврђени битни елементи уговора С 53 ). Тиме се оповргава схватанье да je ваљаност уговора заснована на волн странака и доводи у питање сагласност воља као битан елеменат сваког контракта. Y новијим уџбеницима појам контракта дефинише се обично врло опрезно и указује се на еволуцију схватања у класичном периоду ( и ). 111 5. Не улазећи у подробннја крнтичка разматрања ставова у радовима који су овде сажето приказани учинићемо неколико општих напо мена у односу на истраживања ове проблематике. Најшире посматрано, тешкоће да се дође до опште прихватљивих одговора на питана која се поставл>ају у вези са класичним понманем контракта су, чшш се, како субјективне, тако и објективне природе. £/убј ективне теттткоће састоје се у томе, што се истраживанима приступа често са извесним унапред формираним претходшш ставовима гТТлёдйштима, прй чему се у маноЈ мери ради о унапред усвојенилПми"шљењима о самом проблему који се испитује С 53 ), а више о постојећим погледима на право, на римско право и посебно на класично право, који

(52) Најблажа критика упућена je аутору у приказу који je дао Kaden, Erich Hans, ZSST. 1966. сто. 472—476. Нетто подробнију анализу рада н оштрију критику како ауторовог методолошког приступа тако и појединих закључака дао je Comioley, Pierre, Labeo, 1967. стр. 399—410. Исцрпни приказ књиге и потпуно неслагање са аутором изложио je Wolff, LG., lURA, 1966. стр. 274—297.

(53) Flume, Werner: Irrtum und Rechtsgeschäft i. römischen Recht, Festschrift Schulz, 1951. стр. 209—253. Wolf, J.G.: Error im römischen Vertragsrecht, München, 1961. Mayer-Maly, Th.: Bemerkungen zum Aspekt der Konsensstörung in der klassischen Irrtumslehre. Mélanges Mcylan, 1963. стр. 241. Wieacker, Franz, у истом зборнику стр. 357 и даље, од кога потиче тзв. „идентификациона теорија код заблуде”.

(54) Упор. цит. Istituzioni di diritto romano Arangio-Rulza. Стојчевпћ, Драгомир; Рвмско приватно право, изд. 1973, стр. 237. Kunkel, Wolfgang Jörs Paul: Römisches Privatrecht, 1949. стр. 187. Schulz, Fritz, Classical Law, стр. 466. Kaser, Мах: Das römische Privatrecht, T. 1971. стр. 522—525. Buckland, N.W.: A Textbook of Roman Law from Augustus to Justininan, Cambridge, 1966. стр. 412.

(55) Мала постоје и такви приступи, например. Voci, нав. дело, стр. 7—15.