Анали Правног факултета у Београду

КОНТРАКТ Y РИМСКОМ КЛАСИЧНОМ ПРАВУ

оптерећују аутора, отежавају објективну одену извора и чине тежак методологию! недостатак. (f Тедан од таквих ставова je предењивање класичних правника и потдењивање свега што спада у посхкласично право. Када се почетном овога века приступило инхензивким кстраживањима Iштерполација у сачуваним изворима римскога права да би се тим путем раздвојило класично право од посткласичног и боље осветлио развој пој единых институција, створено je пшроко распрострањено мишљење да je класично право представляло врхунац домета у развоју римскот права, да су велики правници тога доба беспрекорно решавали поставл>ене проблеме и да je њихова казуистика чинила у ствари један логички савршен и добро усклаВен систем. Посткласични период je, напротив, време „византинаца” у коме je та лепа целина поремећена, а та беспрекорна решења су измењена и прилагођена учеььима грчких правких школа. Од овог општег становишта, ко je je тачно само ако се схвати релатнвно и као признанье высоком домету класичне правые науке, шило се у многа претеривања која су изражена посебно у претераној критици текстова; све што није написано логич ки, догматски и језички беспрекорно, то су прерадили или у целини написали „византинци”. Y романистнци измеВу два рата многи радови сводили су се на егзегезу текстова и истраживање гштерполација. Без тако добијених „доказа” није се могао ни замислити научни рад у овој области. Као пример методолошких застрањивања те врете у истраживањима појма контракта могли би се навести Рию)боно и Рикобоно, који je и сам устао против претеране интерполацйонистичке критике, појам контракта у класичном праву испитује полазећи од „светле визије класичара” (“*) и оцењује да су интерполисани текстови према којима сагласносх воља није била нужан елеменат контракта. Вочи наводи у корист својих схватања чисто формално-догматске разлоге, на пример да би доказао да су у Гајевим Институдијама појмом контракт обухваћени само уговори ( 57 ); на многим местима он за текстове каже да cv интепполисани jep нису написани лепо, „еле/антно”, jep у њима има граматич 'кюГТрешака, а читано сlранице~свогаГ рада пбсвеЕује простом цитнрању текстова noie без обпазложења проглаитава некдасичним ( æ ). МеВутим, ако већ хоћемо да се служимо логиком, онда би требало поставити питање: зашто би посткласични преписивачи, а поготову Јустинијанови компилатори, којима je било јасно шта je контракт а шта квази контракт, мењали текстове класичних правника тако да се појмом кон тракт обухвате и квазиконтракти. Логичан би био супротан поступай, да

(56) Riccobono je одлучно иступао, у многим својмм радовима, против претеране критике текстова, нарочито против ~лова на интерполације”, али je имао идеализирану представу о домету класичне правке науке. Y наведеним публикацијама о теорији уговора коју су наводно наградили класични, он не узима у обзир текстове који пружају податке о ширем схватању контракта, a прецењује оне у којима je реч о сагласности воља.

(57) Разлози су ~лошчке и егзегетске природе”, како сам каже; у Гајевим Инст. контракт je све оно што није деликт, то значи дата je негативна дефиниција контракта, а од негативног појма не може се извести дал.а подела на четири врсте, итд. (стр. 4—7).

(58) Нав. дело, стр. 27 („Тгшичне интерполације”, следе цитати текстова), стр. 34 („опште je познато да текстови који се даље наводе потичу од компилатора”), стр. 36 поднаслов гласи: ~остали текстови који нису класични”.