Анали Правног факултета у Београду

46

АНАЛИ ПРЛВНОГ ФАКУЛТЕТА

мењају или изостављају она места у класичним текстовима где се контрактом назива онај извор облигација који je у доцнијем праву био сврставан међу квазиконтракте. Као пример става да ове што пишу класични правници мора бити логички усклађено може послужити и један краћи рад посвећен дводеоби облигација у Гајевим Институцијама. Аутор сматра да Гајева подела облигација на две species, као што je Гај рекао, контракте и деликте, а затим даља подела species контракта на четири genera (четири врсте уговора) представља грубу повреду формалне логике која се не може приписати Гају, па на основу тога закључује да Веронешки рукопис није аутентично издање Гајевих Институција, већ неки доцнији прение у коме je накладно дописано да облигације настају и из деликата. ( 53 ). Од оваквих погледа који ндеализују достигнућа класичних правника и посебно од претераног трагагьа за ннтерполацијама одустаје се у последње време. Аутору последње монографије о контракту се чак и пребадује да није обратно довољно пажње на критичку ана.шзу текстова и на интерполације ( 60 ). МеЬутим, постоји још једна субјективна тешкоћа ко ja за многе романисте представља озбиљну препреку у њиховим настојањима да рекоиструишу развој римског права. То су оптерећења модернolМ теоријом граВанског права, појмовнма, начелима и систематизацијом, која савремене романисте и поред свих њихових тежњи да буду историчари терају на догматски приступ. Y проучавању неког института често се и питање већ поставља са становишта правника који има бар пандектистичко образование, па се на тако поставлено шпање тражи одговор у римским пзворима. Например, испитујући учегьа римских правника о заблуди, Вунер претходно поставлю питање да ли су класични правници сматрали да уговор није заключен само онда, када je постојао скривени днсензус или и онда, када je споразум био јасан, ади једна од уговсрних страна „то није хтела”, дакле када постоји „једнострана заблуда”, па у одговору затим репродукује учење немачке историјске школе. ( 61 ) И у монографији италијанског маестра Гроса, у којој се иначе уочава напор да се развој римских схватања о контракту истражује без догматских оптерећења, што и сам аутор истине, ипак се могу уочити места на ко ј има су приступ или решење били догматски ( 62 ). Објективну тешксћу у решењу проблема контракта у класичном правучlшпогранllчен bpoi извора~~У Јустиниј аноним Дигестама сачувано je само нешто више од 200 текстова у којима je употреблен термин contractus, у кодексу je тај број мањи, а у текстовима правника сачуваним изван Дигаста он се може наћи само на 30 места. На основу тог ограннченог изворног матери ј ала испитује се појам вековима и деценијама. Ти текстови били су полазна тачка у изтрадњи савременог појма уговор и они су ј едина основа у испитивањима данас шта je контракт

(59) De la Chevalière, A,: Observations sur Ja classification des obligations chez Gains, RIDA, I. 1952. erp. 381—384.

(60) Wolf, J.G., цит. приказ y lURA, 1966. на више места (ei) Ynop. Wolf, J.G., цит. приказ, стр. 289.

(62) Ynop. Wolf, H.J., цит. приказ у lURA, 1961. стр. 262—263.