Анали Правног факултета у Београду

коначно решити, да би се добили што поузданији одговори, нужно je и одвојити се од непосредне анализе текстова и посматрати проблем из ширег аспекта, у светлу времена и услова у којима се развијало римско клаг.ично право, његова правна техника и терминологија. Ао наглог развоја римског облигационог права дошло je, као што je познато, после пунских ратова, када су Рнмљани почели да изграђују своју империју која je постепено добијала карактер јединственог тржишта. За регулисање робне размене између Рима и Италије са једне и проВlшција, па и земаља ван граница империје са друге стране, за поморски саобраћај и прекоморску трговину, за пословање преко банака, требало je створити нове правые инсхитуције. Стари римски систем__формалних уговора који je у своје време имао знатнихТзредности - ! 55 ) ни je нпкако вишАТиотао Њега разбија претор у току последња века периода републике, при чему су и даље задржанн у широј примени стипулација, ко ja je прилагођавана новим условима, и реални зајам, mutum. Уговори који су се до тада закључивали неформалы© и црпли своју снагу само из задате речи поштеног човека, дакле почивали на bona fides, постали су заштићени посебним тужбама. То су пре свега уговори свакодневног правног саобраћаја: купопродаја, ортаклук, закуп, најам. уговор о__делу. уговор о пуномоћству. Тјружања заштите овим утоворима билlГТгу--^ахlеви_llракре г а'^основ. (њиховог важетва-ннје била—ёнАатералност ( 92а ) већ je претор полазисыэд bonajïdes i 9 3). У класичном периоду овај процес давања заштите пој единим утоворима био je нешто успорен, нарочито после кодификације преторовог едикта извршенеЈЗА, године, чиме je претору одузета могућност да ствара ново право. Тада je утлавном био и завршен развој римског система уговора, којих у то време_има-две врстег-ени-са пивилнодравивм затптитом (четири груше уговора који се закључују у форм‘и _ уегЬlз, litteris, re i consensu) дчши које je штитило-дреюрскп ттряво. Мада су уговори обухватани збирним појмовима контракт и пакт, они су за Римљане били пре света низ појединачних уговора, именованих и заштићених посебним, именовании тугжбама, од којих свака има другојачију формулу. Без формуле нема ни правые заштите потраживања. Формулар и actio су оно што je битно, и са законодавно-техничке и са правно-практичке стране. Kpaj републике и принципат су време формуларног поступка и његове особености дају печат правном животу тога доба, оне су те због којих се римско право разликује од доцнијих права на сличном степену развоја. Нове институције стварају се претежно кроз механизам тог поступка, питање да ли постоји actio или не за заштиту конкретног правног односа централно je питање правые праксе; римско право je у крајњој линији систем формула. Са гледишта формуле чини

(92) Упор. Стојчевић, Д.: нав. дело, стр. 19—20 и ст. 188—189. Girard, Paul Frédéric: Manuel élémentaire de Droit romain, Paris, 1918. str. 441—443.

(92a) Grosso, G.: нав. дело, стр- 86.

(93) Ynop. Kaser, Max; нав. дело (изд. 1971) стр. 475. и Стојчевнћ. Д., нан, дело, стр. 197.

55

КОНТРАКТ Y РИМСКОМ КЛАСИЧНОМ ПРАВУ