Анали Правног факултета у Београду

56

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

нам се незамисливим постојање једног општег, апстрактног уговора који би производио своја дејства на основу просте сагласности воља а без обзира на његову садржину. Са тог становишта, мислимо, може ce објаснити чињеница да су Римљани задржади правило nudum pactum non park obligationem. Jep да je усвојено да из сваке просте сагласности воља настају права и обавезе, морала би се створити и одговарајућа формула за такав апстрактан појам уговора. су. међутим, описивале или форму или правног посла или његову саАржину. а такав апстрактан уговор не пружа податке ни за једно ни за друго, те je, с обзиром на римску правку технику тога доба заиста тешко замислити како би он могао бити санкдионисан ( 94 ). Са друге стране, такав апстрактан уговор, из кога би се раВала права и обавезе на основу просте сагласности није био ни нужан, jep je н>егову функцију обављала стипулација. Она je у класичном праву служила поред острог и томе, да~нёзагдтиsене уговоре учини утуживим, па су сетюнекад-и-они-уговори који су~уживали заштиту облачили’ у~ту вёрбалну форму уколико су уговорне стране сматрале да je у питању уговор од посебног значаја за њих. Да je за Римљане стштулација била оно што je за нас општи појам уговора, могло би се наслутити и из чињенице да je у Дигестама у првом титулусу 45. книге, посвећеном вербалним облигацијама, у оквиру расправа о стипулацији добрим делом пружена и општа теорија уговора. Као и претор, тако су и учени правшщи били окренути свако дневном правном животу, много вшпе него теорнјском раду. Они су, нарочито до средине 2. века, своје знање и способности усмеравали претежно на праксу, што се види како из сачуваних фрагмената њихове литерарне делатности тако и из сведочанстава о облицима њихове професионалне активности. МеБу књигама које су писали преовлађују збирке питана и одговора у вези са случајевима из праксе или измшпљеним случајевима (Quaestiones, Responsa и добрим делом Digesta С BS ). Чак и коментари преторовог едикта садрже много казуистике, што се запажа и у коментарима позних класичара, мада у мањој мери. Y свакодневном животу, рад правника био je посвећен давању предлога и савета претору, принцепсу, судијама и странкама. ( 96 ) Систематска дела у којима се право теоријски обраВује била су намењена правној настави, али нису била бројна. Од изагошке литературе из периода пре династије Севера налазе се у

(м) Y раду Magdelain, André; Le consensualisme dans l'édit du préteur, Paris, 1958. доказано je да je претор имао камеру да пружи заштнту пактима у најпгарем смислу, да je цил» едикта De pactis првобитно био да се оствари обећање pacta conventa .. . ser\>abo. Први корак била je заштита четири консензуална контракта, која су се првобитио налазила у тој рубрици едикта. Међутим, претори нису успели да спроведу ову замисао до краја, а првобитна целина коју су чиннле у Албуму одредбе чији je цпл> био остварење приншша консензуалности била je доцније разбпјена, тако да je едикт De pactis постао недовольно разумљив правницима позне класике. Y овом раду се, меЬутим, не разматра и питање зашто претор ни je успео у остварељу ове намере.

(ô 5) Слику пропорција између врста радова класичних правника пружа најбоље Ленелова Палингенеза. О Дигестима појединих класичних правника упор, и Schulz, F.: Geschichte, стр. 281—309.

(ев) Тзв. cavere, agere, respondere . Они су сачшьавали consilium претору и предлагали му формуле. Упор. Schulz, F.: Geschichte, стр. 130—146.