Анали Правног факултета у Београду

Дигестама фрагмента из само 5 књига: Libri tres iuris civilis Масурија Сабина, Гајеве Институције, Гајеве Res Cottidianae, Помпонијева книга непознатог наслова чији су фрагмента унети у Дигеста под насловом Libei enchiridii и Флорентинове Институције. С обзиром на такву оријентацију класичних правника може ce поставити питање у којој им je мери у њиховом практичном раду био погребай пттптпт појам контракта и да ли им се мојло чинити нужним да тим појмом обухвате само оне облигације које се стварају уз сагласност воља. Несумњиво je да су класични правници при решавању конкретних случајева показивали велико теоријско знање, да су се при томе служили многим општим правним појмовима и позивали се на правна правила. Управо кроз такав начин рада они су много допринели усавршавању римског права. Ти појмови, међутам, нису увек били догматски до краја разраВени, они су били еластични а правна правила прилагоВавана су конкретним ситуацијама и захтевима правичности. Као пример еластачности и прилагоВавања казуистици могу се навести критеријуми за одену одговорности дужника који су примењивани у класичном праву: culpa, diligentia, imperitia, custodia. Појам contractus je правншдама био потребан нарочито онда када су се позивали на правила која важе за све облигације које он обухвата, обично у образложењима датах решена. В ећина правила ко ja су важила за све уговоре примењивана су и на остале облигације које се стварају дозвољеним радњама: множина субјеката на страни дужника, наследивоет облигадија у случају смрта, гашење обавеза у случају capitis deminutio, одговорност дужника, одговорност за обавезе потчињешгх лица, карактер тужбе, итд. Са гледишта примене тих правила, задовољавао je и шири појам контракта. Он je био сувише широк једино при оцени питана да ли je облигација правоваЛ)ано створена или не, када се поставляло питане и да ли je постигнута сагласност воља. Значај овог елемента je, зна се, релативно рано уочен и створен je појам заблуде. Али je и тај појам везиван за казуистику, правнике су интересовали конкретни облигациони односи, или дата случајеви у пракси или поједини именовани уговори. У сачуваним фрагментама о заблуди се расправља највшпе у вези са закључењем уговора о купопродаји, затам у вези са осталим консензуалним контрактима, а нешто ређе у вези са стипулацијом и осталим утоворима. Извлачећи из те казуистике правила, класични су правници наградили своје учење о заблуди и о ништавоста уговора због не. V том се светлу овде напред цитирана Педијева изрека о којој се данас толико пише чини јаснијом: ниједан уговор, па ни стипулација, не производи своја дејства, облигација je ништава, ако није постигнута сагласност воља; он подвлачи да мисли на реалне и вербалне контракте и као пример наводи стипулацију. То су уговори код којих je сагласност воља мане уочљив елеменат него код консензуалних контраката, и чини се да je само то желео да подвуче Педије С 97 ). Из иегове изреке не произилази нужно и заклучак

(98а) Упор. Kaser, М.: нав. дело (изд. 1971) стр. 238—239.

(97) Ленел je у својој Палингенези Педијев текст еврстао у његов коментар едикта de pactis, али je Педије написао и монографију о стипулацији, пгто показује да га je управо она посебно интересовала.

57

КОНТРАКТ Y РИМСКОМ КЛАСИЧНОМ ПРАВУ