Анали Правног факултета у Београду

ПОВЕНАЊЕ РЕНТЕ, ОПАДАЊЕ КУПОВНЕ МОНИ НОВЦА И ПОРАСТ ЗАРАДА

за изгубљено издржавање било накнада за изгубљену зараду. Осим тога, ако би се ренти признао алиментационк карактер, то би онда водило и могућности ревизнје због промењених имовинских прилика дужника накнаде (повећање ренте у случају побољшања имовинских прилика дужника али и смањење ренте у случају смањења његове зараде и уопште погоршања његових имовинских прилика), а нико и не помишља да то треба да пустити ( 6 ). 3. Друго, штета која за повериоца настаје услед опадања куповна моћи ренте односно пораста животних трошкова није у узрочној вези са штетниковим поступком на основу којег je настала његова грађанска одговорност. То je индиректна штета а по општим правилима за Iшди ректну штету се не дугује накнада ( 7 ). Овде, заправо, постоје две штете: садаппьа (то je несрећни случај смрт односно телесна повреда), за коју je досуђена накнада у облику ренте и ко ja je у узрочној вези са штетниковом кривицом; будућа, која je последица промењених економских и монетарних прилика и као таква, без потребне узрочне везе са штетниковом кривицом. Ова констатација у потпуности важи и за ренту досуЬену на име губитка издржавагьа услед смрти даваоца издржавања и не може бити доведена у питање тврдњом да штету не представља сам несрећни случај него лишавање примаоца издржавања средстава за живот за садагшье и будуће време. Тер, битно je и одлучујуће који je узрок тога диша вања, несрећни случај или монетарне и економске прилике. За садашньост нема сумње: узрок лишавања je несрећан случај и одговорно лице дугу-

(6) André Rouast, La non-revisabilité des rentes indemnitaires en fonction du coût de la vie (Note, Poitiers, 11 fev. 1949; Orléans, 25. mars 1949), D.1949.11.147. Paris, 5e ch., 22. avril 1950, J.C.P.11.5728, Observations R. Rodière. ,ДТошто обавеза проузроковача штете има чисто одштетни основ" .. . Arrêt de la Cour d'Orléans, 25 mars 1949, D.1949.11.247, Note Rouast; J.C.P.1949.11., Observations Frejaville. ~Ннје основана на закону и има се поништити одлука којом je у облику ренте досуђена накнада деци погинулог до њихове деветнаесте године a којом je у циљу оправдања варијабњшости у зависности од трошкова живота рентн погрешно пртшисан алиментациони карактер”. Cass. crim., 20. mars 1952. J.C.P. 1952. 11. 0914. Note Frejaville; D. 1952,413, Note R. Savatier (Le refus aux tribunaux du pouvoir d’allouer des rentes indemnitaires indexées).

(7) Amroise Colin et Henri Capitani. Traité de droit civil, refondu par Léon Julliot de la Morandière, tome 11, Obligations, Paris, 1959, No 1247; H. Lalou, De la révision des indemnités pour accidents corporels de droit commun, D.H.1929. p. 5., Chr. „Облигација на накнаду штете из деликта или квазиделикта одређује се и одмерава према стању жртве у време доношења пресуде: после тога ревизија je могућа само ако наступе промене у оштеђениковом (здравственом) стању. Стање оштећеног не треба мешати са вредношћу монете која служи као законско средство да се изрази обим штете. Из тога произилази да се ревизија не може вршити услед смањења вредности новца, пошто се економске прилике које су до тога довеле не могу сматрати као директна и нужна последица кривице проузроковача штете". Сентенца из Cass, soc. 2. mai 1952. J.C.P. 1952. И. 1952. IT. 6974; D. 1952.413. . Пошто очигледно не постоји никаква узрочна веза између штетникове кривит, и штете базиране на случајним економским приликама ..." Arrêt de la Cour d'Orléans, 25 mars 1949, D.1949.247, note Rouast; J.C.P. 1949. 11. 4887, observations Frejnville. „Економске, финансијске па чак и политпчке прилике од којих зависе животни трошкови нису могли бити предвиђени у време закључења уговора нити су у узрочној вези са одговорношћу дужника". Paris, 5е ch., 22. avril 1950, J.C.P. 1950. 11. 5728, observations Rodière.