Анали Правног факултета у Београду

ШАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

je накнаду; али за будућност, узрок je искључиво у опадању куповнс моћи новца ( 8 ). 4. Треће, повећање ренте било би ыеправично, јер оштећеникова зарада не мора расти сразмерно са порастом животних трошкова. Друга je у уговорима који садрже клизну скалу, јер кад преузима обавезу која накнадно може бити повећана, дужник то читш свесно и водећи рачуна о сво јим имовинским могућностима. Кад му се таква обавеза намеће пресудом, не поста je никакие гарантије да ће повећање ренте бити у складу с побољшањем његових имовинских могућности и уопште с његовим имовинским приликама. Тако лице одговорно за штету, ко je и само може бити неспособно или у годинама, бива изложено опасности да економски пропадне под теретом своје грађанске одговорности ( а ). 5. Четврто, за процену величине штете и одређивање износа накна де меродавне су прилике које постоје у време одлучивања о тужбеном захтеву. Taj правки принцип има општи домашај, и он je после дискусије ко ja je о овоме била вођена и после једног периода у којем je питање било спорно, прихваћен и од стране судова и у правној теорији ( 10 ). 6. Пето, могућност да се износ накнаде мења новом пресудом води повећању броја спорова чији je број у овој области већ огроман. Тако се, посматрано глобално, за период просечног трајања грађанскоправних односа ове врсте укупан број спорова из ове области може и вишеструко умножити, што представља уношење несигурности и нестабилности у правне односе и правду чини знатно скупљом. По својој природи и функцији пресуда треба да стабилизује однос између странака. Истина, то се не може постићи једном пресудом ако câMa штета није стабилизована, али то није наш случај. Y нашем случају штета je остала непромењена, но услед индексирања вечито остаје отворено питање њене новчане процене, што компромитује стабилизациону функцију пресуде (”). 7. Шесто, тачно je да суд може да досуди привремену ренту, с тим да се питање накнаде за наредни период решава новом пресудом (и тако даље) али je та могућност ограничена на случај у којем још није стаби лизована câMa штета. Ако je сама штета стабилизована, суд не може да

(8) Rouast, D. 1949.11.247.

(9) R. Savatier, D. 1952.413; Rouast, D.1949.11.247.

По Frejaville-y клизне скале које обавезу дужника доводе у везу са порастом животних трошкова социјално су непожељне (због опасности да штетниди буду економски руинирани) и, као противне јавном поретку, треба их сматрати за ншитаве, без обзира да ли с\ садржане у пресудама ш уговорима. Пресуде и уговори могли би да садрже клизну скалу која повећање обавезе дужника чини зависним од његових имовинских прилика, од пораста његове зараде (Ј.С.Р. 1949.11.4708; Ј.С.Р. 1949.11.4887). ~Не верујемо да се најболзе решење састоји у разликовању између уговора и иресуда. По нашем мишљењу бол>е je ширење клизне скале зауставитн прилагођавајући je изворима npifxoAa дужника и, у пресудама, набором показателе који je највише у складу са проузрокованом штетом” (Ј.С.Р. 1949.11.4887). Не види се како je могуће ово постићи, како je могуће обезбеднти накнаду која je истовремено потпуна, покрнва делу штету, a прилагођена je штетниковим изворима прихода, кад je обим штете независан од штетникових имовинских прилика.

(ю) ~С обзиром да штета мора бити процењена према дану судске одлуке којом се досуђује накнада, не водећи рачуна о будућим економским приликама”. Arrêt de la Coui d’Orléans, J.C.P. 1949.11.4887, observations Frejaville.

(n) R. Savatier, D.1952.413; Lalou, De la révision des indemnités pour accidents corporels de droit commun, D H. 1929. chr. p. 5.