Анали Правног факултета у Београду

386

АНАЛИ ПРАВ НОГ ФАКУЛТЕТА

до краја, у апсолутном виду, или га, с обзиром на евентуалне знатне разлике у величины појединих федералних ј единица треба напустити и уместо њега применити ублажено начелс сразмерног представништва. Писац посебно расправља о начину на који су представници федералних јединица одређени у горњем дому (разликује четири таква начина у упоредном праву), као и о мандату представника федералних јединица у горнем дому (императивны или слободни). ПосеЭну пажњу писан je посветио расправлану питана характера горнег дома савезног парламента (сенат или веће). Он истине да je на ово питане могуће дати јединствен одговор. Тако, горни дом савезног парламента има својства већа ако његове чланове одре Вују владе федералних јединица, ако ови у горнем дому иступају као делегација своје јединице и гласају en block и, најзад, ако их нихова влада, као нихов мандатор, може опозвати и заменит другима. Горни дом има, пак, овојство сената ако иегове ч\анове бирају било законодавна тела било сами граВани федералних ј единица и ако су ти чланови самостални у одређивању својих ставова и слободном тумачену интереса федералне ј единице коју представлају. Горни дом типа сената неизбежно доводи до политизације избора свог састава. Приликом избора представника у горнем дому определене бирача више je условлено припадношћу одреВеној политично) партији него чнњеницом лојалности федералној јединици. За сваку федерално уре Вену државу од нарочитог je значаја како je регулисан однос доњег и горнег дома савезног парламента. Како je за потпуни одговор на ово питане од првенственог знача) а проблем овлашћена која парламент има према егзекутиви и проблем односа легислативе и егзекутиве уопште, то je облик државне власти који je применен у конкретно ј федерацији од непосредног утицаја на положа ј и на улогу горнег дома. Писац се позабавио и питанем у ком систему државне власти федерално уређење најболе функционише. При том je негов заклучак да су теоријске могуђности федералних јединица веће у скушптинском него у председничком систему, када je у питану нихов утицај на рад и састав извршне власти. V седмој глави, ко)а носи назив Савезна егзекутива, писац расправла следећа два питана: 1) питане образована и састава егзекутиве; 2) питане неног статуса и овлашћена. Фактичка превласт егзекутиве над парламентом, која je характеристична за савремене политике системе, чини да ова постаје врло примамљива и да се федералне јединице боре за своју заступленосг у савезно) егзекутиви, jep им се тако пружа прилика да непосредније и реалније узму учешћа у вођењу федерације. Такве желе обычно прерастају у уставне норме, према којима се савезна егзекутива мора састојати од одређеног броја представншса свих федера/ших јединица. Ипак, писац сматра, да je „апстрактно узев, свако огоаничаване могућности да савезна влада буде саставлена од „најболих" личности (ра3VM6 се, у оквиру дате констелације политичких снага), свако везнване руку мандатора и принуђавање било уставном нормой, било снагом обичаја која може да буде исто толико јака као да je у питану норма за чије кршене je ггредвиВена најстрожија санкгшја да свој ~тим” саставла не по квалитетима луди и ниховој стручности него по томе где ie ко рођен и одакле потиче нерагшонално”. Али и овде, као што то често бива и другде, захтеви рационалности морају да устукну гшед захтевима које намеће неопходност заједничког живота у федералној зајед ници. Друго питане из ове главе, везано за статус и овлашћена егзекутиве, посматра се у три различию облика државне власти применении у федераиијама, да би се, потом, као заклучак истакло како je ,характеристика савременог зрелог федерализма јачане савезне егзекутиве на уштрб примене федералног начела”. Од питана која писац расправла у осмој глави, која носи назив Управа у федерацијама, два су,- свакако, посебно занимлива и то; питане