Анали Правног факултета у Београду

414

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

je појединцу дужности којима ннје могао избећи а да ce није исмејао, осрамотио, онемогућио и тиме изгубио свој углед и друштвени положај. Аруштвени положај 6!ио je услов за успјехе појединца, док данас успјех, нарочито новчани доноси собом друшхвени положај”. ( u ) Повећана индустријализација, урбанизација, флуктуација и миграција становништва довела су до раслојавања тих чврсто повезаних трупа, заједница, и породичних задруга, а с тим и превазилажење старых обичаја, моралних начела, етичких и других правила понашања и односа у којима се судска опомена јавља као „моћно средство”. Карактер опомене као казне против части изузетно се задржао као реликт њеног регулисања у старшем законодавству. Нови друштвени односи, начин меВусобног повезивања, стицања угледа и укупан преображај човека у материјалном, моралном, културном и другом погледу одузимају судској опомени карактер осрамоћења и понижавања и њен карактер се преображава у једно савремено средство криминалне политике за сузбијање криминалитета и ресоцијализацију делинквента. Нравна природа судске опомене нарочито je неодређена у оним закошщима у којима се јавља под именем „јавни укор”, „судска опомена”, „опомена” или као „судска мера”. Иако je јавни укор сврстан и одређен као казна, по његовој суштини и последицама се не може категорички тврдити да садржи све конститутивне елементе казне. Судској опомени (јавном укору) недостаје ретрибутивни елеменат као један од конститутивннх елемената бкћа казне. Са овом мером се не ограничавају нити одузимају било ко ja правно заштићена добра учиниоца, што je појмовна одлика казне. Примена ове мере не повлачи правые последице ко je може да има осуда на казну, она тангира само етичку страну учиниоца. При њеној примени „евентуално се може говорити да се њиховом применом смањује друштвени углед делинквента уколико се њихово изрицање јавно објавл>ује, али ова последила више произилази из самог акта извршења дела него из изрицања санкције”. С l2 ) Смањивање друштвеног угледа онога према коме ce примењује ова мера јавља се, по правилу, у законодавствима која омогућавају да се објави у штампи или на друга погодан начин. Међутим, строго узето, то доиста произилази из начина изрицатъа и извршења а не из природе ове мере. Није замипхљена нити се ььоме може нанети неко зло учиниоцу кривичног дела. Зато, без обзира где je сврстана и како je одређена: „Законодавац који прихвата једну такву меру као што je судска опомена одриче се у оквирима њене примене ретрибуције и наношена зла... већ апелује на друштвену свест и одговорност учиниоца кроз нскључиво морално дејство на преступника. То захтева не само један нови став према овој санкцији, већ према санкцијама уошпте као и према окривљеном који, такоВе, треба да схвати смисао и домашај изречене

(П) Др Лэубо Бавцон, Улога јавностн у сузбијању криминалитета, Прнручник, Загреб, бр. 6/63, стр. 591.

(12) Др А>убиша Лазаревић, Казне и мере безбедности у савременом кривичном праву, Београд, 1969, стр. 81.