Анали Правног факултета у Београду

443

ПРИЛОЗИ

ce у тексту Закона на два места обазриво говори о доношењу законите и правилне одлуке (чл. 28. ст. 2. и чл. 31). Од општих одредаба, пажњу привлачи и она која каже да се посту пак пред овим судом покреће предлогом учесника, а да дали поступак суд води по службеној дужности (чл. 6). О предлогу ће join бити речи. Али, какав смисао има друга део дитиране одредбе? Редакција текста као да упућује на заюьучак да поступак, кад једном буде покренут, даље тече независно од тога да ли je предлог још увек пред судом. Другим речима, повлачење предлога не би утицало на развој поступка, и суд би одлучивао и кад je предлог повучен. Ми не бисмо били за такво тумачење, јер би оно значило да се у овом поступку у погледу офици јелности иде дал>е од кривичног (чл. 158, 159, и 261. ЗКП), што не би имало свог оправданьа. Ако одредба чл. 6. има супротан смисао који јој ими придајемо што ће рећи да суд доступа све док je предлог пред њим, онда je то принцип парничног поступка и није га ни требало истицати с обзиром на правило о супсидијарној примени ЗПП-а (чл. 13). А ако je одредба о том принципу ипак унесена, онда je ваљало рећи да се поступак покреће и води по предлогу. Најзад, наведена одредба je поготово сувишна ако значи само то да на временски развој једном покренутог поступка заинтересовани субјекти више не могу да утичу. Jepj у чл. 33. речено je да у поступку пред судом удруженог рада не може наступити мировање. Пошто Закон не садржи о томе ништа ближе, онда изостанак свих учесника не би повлачио дужност суда да поново заказује усмено расправљање. Он би, дакле, даље поступао као у споровима мале вредности (чл. 436 з ЗПП-а), а не као у поступку пред привредним судом (чл. 479. ЗПП-а). Одредба чл. 8. Закона такође захтева дискусију поводом ст. 2, у коме je речено да се законом одређује о којим питањима у поступку одлучује председник суда. Извесно je да се при томе имају у виду инцидентна питања у току припремања главке расправе, као и у стадијуму расправе између два рочишта. Али, значи ли поменута одредба и то. да се републичким или покрајинским законом може прописати надлежност председника, као судије појединца, и за мериторно одлучивагье у неким споровима? Таквој надлежности не би се противно чл. 228. Устава СФРЈ, који се односи како на редовне, тако и на самоуправне судове. Осим тога, појединац постоји пред свима редовним судовима, па и то указује на могућност да се његова надлежност законом предвиди за спорове ма њег значаја и пред судовима удуженог рада. Ипак, по предаем питању дали бисмо предност граматичком тумачењу текста, који говори о над лежности председника суда за одлучивање о питањима у поступку, дакле о процесним инцидентним питахьима. Поступак за оцену уставности или законитости, о коме се говори у чл. 12, може непосредно пред надлежним судом покренути и првостепени суд удруженог рада, што je у складу са одредбама новог Устава, по коме иницијативу у том пилу може узети сваки орган пред којим поступак тече (чл. 207. ст. 4, чл. 387. ст. 2. тач. 5). Треба скренути пажњу