Анали Правног факултета у Београду

444

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

на то да застоју по ст. 2. чл. 12 ЗСУР има места само ако je покренут поступай. за оцењивање уставности закона, а не и кад je покренут поступай за одену законитости прописа. 4. Супсидијарна примени одредаба општег парничног поступка намеће судији овог суда посебан напор. Jep, он ће морати не ретко да се упушта у одену да ли таква једна одредба одговара природи спора о коме тече поступай. То неће увек бити лако. Извесно je да ће судска пракса имати овде једну изузетно стваралачку улогу. Пада у очи да супсидијарна примена, по тексту 4V. 13, није условљена карактером спорова уопште који су стављени у делокруг ових судова. Та примена зависи од природе конкретног спора. Мислимо да je, због различитости спорова који спадају у надлежност суда удруженог рада, ова друга солуција боља. 5. Оснивање првостепених судова по територијалном принципу je обавезно, док je по принципу материје факултативно (чл. 14). За судове, основана по овом другом принципу, није речено да се оснивају за цело подручје републике или аутономне покрајине, али то се вероватно имало у виду. Из чл. 14 проистиче да je суд, основан по територијалном принципу, надлежан за све спорове који спадају у делокруг судова удруженог рада, уколико за неке од тих спорова није основан суд по другом од поменутих принципа. Ова друга врста првостепених судова судећи бар по тексту чл. 14. ст. 2 —■ може бити надлежан само за спорове о самоуправним правима и обавезама, а не и за спорове” из других одређених друштвено-економских односа” (чл. 15. ст. 1). 6. Равноправное! учешћа судија у суђењу налази своје објашњење у 'хипотези да ce веће састоји од правника и лайка. МеВутим, учешће стручног елемента није зајемчено. То je, мислимо, у складу са ставом правосудие политике да je процес подруштвљења неспојив са обавезним учешћем стручгьака правника у суђењу. Таквом уређењу се са чисто принципијелног становишта не бн имало шта замериги. Питање je само како ће се он показати у пракси, ако се има у виду, прво, да снорови пред судом удруженог рада нису нравно маиье сложени од оних о којима решава редовни суд, и друго, да се они решавају по принципу легалитета, за чију јЈГ примену потребно познавање закона. Термин „судија” у чл. 16. не означава, дакле, правника коме je вршење судијске функцнје животни позив, него, просто, лице које ту функцију врши у суду удруженог рада. Овде, дакле, отпада већ традиционално разликовање на судије и судије поротнике. Примећујемо да je употребљени термин у складу са новим Уставом, који у чл. 229. каже да у суђењу учествују. .. „и радии људи и грађани као судије” ... Ваља додати да je Законом предвиђено да републичким законом може бити изрично искључена могућност бирања судије редовног суда за судију удруженог рада (чл. 16. ст. 2). Да ли су те две функције компатибилне, ствар je организације судства, те одиста спада у компетенцију републике да оцени да ли једно лице може бити судија оба суда. Али, зашто je онда у савезни закон требало уносити правило да судија редовног суда може бити биран и у суд удруженог рада? Положај судије суда удруженог рада, подразумевајући под овим и начин