Анали Правног факултета у Београду

446

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

чај ове одредбе лежи у томе што ce њоме наведени спорови преносе из надлежности ошштшског и окружног суда у надлежност суда удруженог рада. Имовински спорови остају у надлежности редовног суда. Законодавац je овде дао превагу принципијелном ставу правосудие политике да код суда удруженог рада буду концентрисани сви самоуправни спорови. Наведена одредба ипак није тако редигована да отклања сваку дискусију о надлежности између суда удруженог рада и државног суда. Да планом 19. нису обухвађени сви спорови радника и радне организације, види се из ст. 1. чл. 221. Устава, у коме je речено да редовни судови решавају спорове о „имовинским и радним односима, ако решавање тих спорова није поверено самоуправним судовима” ~. Према томе, ако се спорови о стицању и престанку својства радника као и други спорови који се не тичу личног дохотка, оставе по страни, одговор на горње питанье зависи од тога пгга треба разумети, под самоуправним правом и обавезом. Ти појмови нису дефинисани, те je могућно различито тумачење. Ми бисмо узели да ту спада ј у спорови који за предмет имају и право радника на личыи доходак. Теже je одговорити на питање да ли, као самоуправни, треба узети и спор за накнаду износа који радник по основу личног дохотка није примио због незаконитости одлуке о престанку рада. Строго узев, не ради се о спору који за предмет има право радника на лични доходак, јер радник није радио све док одлука о престанку рада није отклоњена. Али, није лако прихватити консеквенцу става да такав спор није спор о самоуправном праву. Из таквог схватања проистекло би да би се у великом броју случајева водила, уместо једног, два поступка: један пред судом удруженог рада о законитости одлуке о престанку рада, а друга пред редовним судом о имовинскоправној последний те одлуке. Овакво уреВенье било би, пре свега, неекономично. Осим тога, оно би могло довести до незгодне ситуације у случају у коме се радник обратно са захтевом за накнаду поменутог износа редовном суду, a није се пре тога обратно суду удруженог рада са захтевом да он утврди незаконитост одлуке о престанку рада, те би редовни суд о законитости те одлуке решавао као о претходном питању. Аэ а поступка би могла довести до противречних правноснажних одлука о истом комплексном односу у случају у коме би се радшж, после парнице пред редовним судом, обратно суду удруженог рада. Тешко je претпоставити да су редактори Закона прихватили ту опасност. Треба, дакле, сматрати да карактер спора о самоуправномправу има и сваки онај спор који за непосредни или посредни предмет има лични доходак. На основу изложеног, намеће се закључак да би редовни суд остао надуежан за спор о накнади штете Kojv je у раду или у вези са радом радник проузроковао организацији удруженог рада, и обратно, редовни суд би и дал>е био надлежан за спор о захтеву радника да му организација удруженог рада накнади штету коју je претрпео у раду или у вези са радом. Уз одредбу чл. 19. може се ставши још једна напомена. Y извсснојМ смислу, она отежава положа ј радника у борби за његово право. Погоршање je у томе што се не може очекивати да ће мрежа судова удруженог рада бита тако густа као мрежа редовних судова. Пошто je стварна надлежност за спорове из радног односа, према