Анали Правног факултета у Београду

ПРЕСТАНАК СТВАРНИХ СЛУЖБЕНОСТИ НЕВРШЕЊЕМ (ЗАСТАРЕЛОСТ И ЛИБЕРАТОРНА УЗУКАПИЈА)

1. Невршење као начин престанка службености појављује се у два облика: као либераторна узукапија и као застарелост. Либераторна узукапија (usucapio libertatis) јесте престанак услед невршења ко je je праћено противљењем од стране власника послужног добра. Овде je, дакле, поред обичног невршења од стране титулара службености потребан и један позитиван услов: да je послужно добро држано и уживано као слободно, да je власник послужног добра предузимао радње које искључују постојање службености. Застарелост (non usus) јесте престанак услед обичног невршења, које није квалификовано противљењем од стране власника послужног добра (предузимањем радњи које искључују постојање службености). Престанак службености застарелошћу, за разлику од права својине, могућ je jep су овде присутне обадве идеје на ксјима почива установа застарелости у грађанском праву: с једне стране, идеја невршења свог права, што ће даље рећи незаинтересованости за своје право, а што у крајњој линији значи да престанак тога права не представља губитак реалних интереса субјеката у питању; с друге стране, застарелост овде има либерално дејство, користи једном одређеном субјекту, чије се право својине сада растерећује, ослобаВа једног непотребно: терета. Тиме се задовољава и друштвени интерес да добра не буду оптерећивана без потребе. Овакво либераторно дејство непојмљиво je код застарелости права својине и то објашњава зашто својина не застарева (може се изгубити услед одржаја од стране неког другог, али то није обичан поп usus, већ невршење праћено квалификованом државином од стране трећег, као у либераторне узукапије). 2. Ово разликовање јасно je чињено у пандектном праву, у том смислу што су негативне службености могле престати само либераторном узукапијом, пошто се полазило од тога да je њихово невршење ј едино тако могуће констатовати (нпр. надзиВивањем зграде упркос негативној службености да се зграда вишом не чини). Од савремених законика разликовање са оваквим дејством извршено je у ГраБанском законику Народне републике Пољске од 1964. године: „Стварна службеност престаје ако се не врши десет година. Y случају кад се садржина стварне службености састоји у обавези уздржавања од чињења, ова одредба ће се примењивати само у случају када на послужном добру најмање десет година траје стање ствари које je друкчије од садржине службености”