Анали Правног факултета у Београду

636

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

сточарства и незнатне земљорадње. Сточарство се тада развијало на великом фонду заједничких испаша и шума, насталих у току векова расељавањем пашалука у честим ратовима. Y таквим, у основи полу-племенским друштвено-економским условима, истицали су се из сеоске средине нешто бољим материјалним стањем и угладом у народу као „виЬени луди” једино народне старешине (старейшие породичних задруга, посебно из неких породица). Из њихових редова, пред устанак, бирани су кнезови, српски самоуправни органи, истовремено и носиоци, у селима и кнежинама, и јавних функдија под Турском, а да при томе нису изгубили статус феудално потчињених сељака и положа] „турске раје”. После Свиштовског мира, који je заклучен између Аустрије и Турске 1791. године, Турска додељује Београдском пашалуку шире самоуправне повластице да би обезбедила ред на границама, већ према обавези коју je преузила уговором. МеВу најзначајније je долазила већа слобода трговине. Тиме je отворена перспектива бржег економског развоја пашалука, нарочито извозом стоке у Аустрију. Y току десетогодшшье слободе трговања сељаци-сточари се комерцијализују, више него до тада, и стпчу се извесна већа богатства у рукама појединаца. Y томе стицању предњаче кнежински кнезови и сеоски кметови, у сваком случају, многочлане породичне задруге. Осим тога, самоуггравне повластице се пропшрују и на локалне заједнице. Преноси се скупљање пореза на српске кнезове (уз турске органе), што дохтриноси да се самоуправа, много јаче него до тада, поклапа и идентификује са кнезовима и кметовима. Иза њих се заклањају селаци пред Турцима и учвршћују своје сопствене форме живота, начин прпвређивања и регулисање међулудских односа. Самоуправни органи постају потпуни експоненти сеоске средине, пошто Срби нису имали привреду у градовима и своје еснафе. Народ учествује на локалним скупштинама, али на њима одлучујућу реч имају старешине задруга, односно, кнезови и кметови. Y3 њих су долазили сеоски пспови, исто тако са великим утицајем у народу, као и официри и војници из бнвшег аустријског „фрајкора” (српских одреда у аустријској војсци у рату против Турске 1788 1791). Према томе, пред устанак од 1804, српско друштво, мада се није развило до класног антагонизма унутар своје средине, углавном, због поробљености и сталне угрожености од Турака, ипак je представлало мешавину разнородних слојева сеоског становништва. Када се томе дода да je у пашалуку био заступлен „територијални" принцип и да je постојала и приватна својина уз феудалну иако се одржавају неки родовско-племенски односи у друштвено-економској сфери због полу-номадског сточарства и дезинтеграције турске државе постаје јасније зашто je први устанак имао успеха против Турске, као буржоаско-демократска револуција пре формгграња оне класе, у пуном Сl\шслу буржоаске, која се нормално јавла као њен носилац. Нередима у Турској крајем 18. века, и, нарочито, доласком јаничара у пашалук 1801, угрожавају се, у првом реду, позиције самоуправних органа и трговаца стоком, као будуће водеће друштвене класе. Тада, найме, први пут турска власт залази у кнежине и села, иастојећи истовремено да обезглави народ „сечом” кнезова и најугледнијих кметова. Отуда се они