Анали Правног факултета у Београду

637

ГЛАВНИ ЧИНИОЦИ Y CTBAPAH.Y СРПСКЁ БУРЖОАСКЕ ДРЖАВЕ

јавлају, највећим делом, и као покретачи и као вође устанака против Турске. Економски успон пашалука, за време десотогодишњих самоуправних повластица, обезбедио им je потребну материјалну основу за воВење устанка и неопходне везе у Аусхрији за куповину оружја. Са устанком од 1804. својински односи ce битно мењају. Имовинске, те и социјалне разлике ce продубљују, што се одражава и на систем власти, односно, и локалну управу у Србији. Са ослобоВењем Београдског пашалука (1804 —1813) нестају турски феудални односи. Мада се десетак и дале убира, сада се троши, углавном, на куповину оружја. Војне старегшше се богате захватањем у турску приватну имовшгу и у заједничку землу. Повремено се обавља и жива трговина стоком у којој они држе главне канале према Аустрији. УвеВане поседе народ им обрађује кулуком у интервалима ратног примирја. Војне заслуге постају одлучујуће за стидање функција у војсци (у првом реду војводских) и у богаћењу, а стечении богатством стварала се подлога за класну поларизацију и у српском друштву. Затим, исто тако, водећа места у првој организацији устаничке, националне власти, заузимају војне старейшие и нови богаташи. Истовремено, у руководству устаничком започшьу сукоби око стечених позыцща, усмерени, прво, на ограничење власти врховног вожда КарађорВа, који настоји да се наметне, поред војног, и као главни политичгси фагстор и у земли и према иностранству, и, друто, на обезбеВење војводских и локалистичких позиција са подлогом у предустаничкој кнежинској самоуправн. Победу КараВорБу и централистичким концепции ама о државном уређењу устаничке Србије обезбедиле су и неке објективне историјске околности: прво, рат против Турске, који je нелшновно наметао обједињавање устаничке војске за веће подухвате, као што je ослобоВетье градова. То je повукло раћање националног покрета, и због тога, и неопходност политичког повезивања устаничке територије. Затим, буне и незадоволство народа због економског притиска (повећаних пореза и кулучења на увећаним поседима старешина), као и експанзија нове власти ко ja je уништавала наслеВено самоуправно уређење кнежина и селй, наметали су, и са своје стране, окончање борбе у руководству. С' тим je нестајала самоуправа локалних заједница и уведена je нова административна подели земле на мање области. Кнежине су поделене на срезове и села, али сада са постављеним, а не вшпе изборним органима. После другог устанка (1815) враВају се турски феудални односи. Али, за време мешовите, турско-српске управе, у охвирима много ширих самоуправних повластица од предустаничких, уведених на основу споразума измеВу београдског везира и кнеза Милоша Обреновића, воВе другог устанка, преноси се скуплање пореза и других турских прихода на српске кнезове и кметове. Тиме се, за владајуће на српској страни, отварају могућности богаВења њиховим убирањем преко одреВених тарифа, и сакривањем, пред Турцима, стварног броја „пореских глава”. Вишак, не мали, који je отуда долазио пошто се становништво непрекидно повећавало и населавањем присвајали су кнезови и кметови и њихови помагачи, сеоски пандури. Сада су политичке функције повлачиле еко-