Анали Правног факултета у Београду

638

АН АЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

номске предности, прошириване временом и закупили харача, спахијског десетка и других турских прихода, што je послужило за интензивније одгајивање стоке и бржи развој трговине, претежно у ньихову корист. До промена у односима својине и социјалној структуры становништва, после другог устанка, долази још наглијим сужавањем великог фонда шума и пашњака под режимом заједничког коришћења. Поред досељеника, не само из крајева који су остали под Турском, и староседеоци у првом реду кнезови и кметови безобзирно захватају у општинску и кнежинску земљу, уз употребу и административне власти. Тако стичу и велика имања уз новчана средства до којих су долазили по наведеним основама. Дешавало се то „као у једној новој насеобини... сопственост више постаје фактичким путем него правним начином. Више се захвата него што се купује, и при захватању, узима ко шта стигне, не пазећи много да не присвоји себи нетто што je већ неко друга обележио као своје. Од општинских земаља прелази тада доста у приватну сопственост; општинска и манастирска имања још нису тачно ограничена, а то je добро дошло захватачима без скрупула” ( х ). Поседи степени захватањем у заједничку земљу старешинама се и даље обрађују кулуком. МеЬутим, сада захватање земље продубљује економске и социјалне разлнке на много ширем плану/, и ван круга водећих личности, међу самим сељацима, делећи их на више сопијалних групација. Али то се сада одвијало све мање на могуНностима већег коришћења заједничке земље од стране многочланих породичних задруга, као пре устанка. а све више на проширеним приватным поседима и економским предностима везаним за њих. Овај процес je унео битне промене и у карагстер националне власти eeh пре доношења хатишерифа, уз ослонац на организацију власти уведену у првом устанку. Наиме, са ишчезавањем колективне земљипше својине нестајали су и архаичны друштвени односи и полу-племенска фаза у развоју Србнје и њених локалитета. Са насељавањем новог становништва и раз&ијањем малих хомогених сеоских заједнида и у борби за посед пропадала je традиционална са,иоуправа, општинска и кнежипска. одржаване и на заједнинкој земљи, као знатној материјалној основа, у обичајном праву примењиваном при њеном коришћењу. Губљењем економског значаја, и кнежине (доцније срезови) и ошитине, могле су да постану само адмипи стративне јединице у централизованој управи, коју су и сада наметали: револуционаран прелаз из феудалне у капитали стичку епоху иако по степенији него у првом устанку наслеђена феудална расцепаност и поли тичка предустаничка подвојеност територије иашалука и, нарочито, оскуд ни економски услови у националним размерима (натурална привреда г неразвијеност унутрашњег тржишта). Отуд, локанли самоуправны органа губећи функције регулатора начина приврећивања и чувара вековима из раћиваног режима заједничког коришћења пашњака, шума и вода и под притиском потреба развоја србијанског друштва у изменении околностима морали су се свести, и после другог устанка, на ниже позиције

(i) Сл. Јовановић; Уставов ранит ељи и тьихоса влада, стр. 14, Целокупна дела. књ. 5, Београд, 1933