Анали Правног факултета у Београду

644

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Авдо Сућеска објавио расправу о особеностима кривичног права у југо словенским земљама у доба османске владавине («). У својим чланцима Беговић je обрадио поједине установе из босанског и српског рударског права које je одатле цреузео у своје кануне османски законодавац. Поргд тога, он je дао доста ошптих података о законодавној дјелатности османских султана и о положају немуслиманског становништва у исламској држави. Насупрот томе, Сућеска je на првом мјесту анализираО' систем и садржину шеријатског кривичног права, и у контексту законодавне дјелатности султана истакао кривичноправну аутономију неких југословенских покрајина под османском влашћу. Несумњиво je да наведени радови, сваки у својој области, представљају лијеп допринос упознавању старог османског кривичног права, и дају широку основу за гьегово дал>е истраживање. Таква истраживања треба наставши, јер су систем и примјена старог турског казненог права у непосредној вези са многим питагьйма из политичко-правне историје југословенских народа за вријеме османске владавине. Извјестан подстицај у том правду може пружити напријед наведена Хејдова студија о османском кривичном праву, пошто аутор понегдје помиње његову примјену у данаихњим југословнским земл>ама, ( s ), а посебно се осврће на каыуннаму за Црну Гору из 1523. године ( 7 ). Кривичноправне одредбе у овој кануннами, скупа са одговарајућим нормама у ранијој кануннами за грчко острво Кефалонију, представљају, према Хејду, најстарије примјере посебног кривичног права за хришћанско становништво у појединим провинцијама Османског царства. Хејду je нзгледа било непознато, да je поред Црне Горе и стара хрватска жупа Пољица уживала под османском влашћу широку аутономију у кривичном праву ( 8 ). Основни je значај Хејдове сгудије, међутим, у томе што покреће многа важна питања која су у југословенској османистици тек повремено дотицана, али нису цјеловито разматрана. Циљ ових глоса je управо да се нека од тих питања, у контексту осврта на Хејдову студију, нотирају, и укаже на потребу систематског проучавања старог турског права које je у нашој османистици и историјско-правној науци прилично запостављено. Студија о османском кривичном праву састоји се из два дијела. Y првом дијелу аутор критички обрађује изворе овог права. Хронолошкнм редом наводе се и анализирају најзначајније кануннаме од првог „царског кануна” Мехмеда 11, донијетог вјероватно неггосредно по освајању Цариграда 1453, до почетка 18. стољећа. Канун je у начелу важно само за живота свог издавача. Нови султан могао je озаконити кануне својих прет-

(5) Неке особености кривичног права у југословенским земљама за вријеме Турака, Годишњак Правног факултета у Capajeey, XIX/1971, 243—253.

(6) Из напомена уз текст вили се да je аутор од југословенске литературе дјелилшчно користно нека годишта познатих часописа Гласник Земшъског музеја у Capajeey и Прилози за оријенталну филологију (Сарајево), тс зборник докумената, Кануна и канун-наме (изд. Оријентални институт, Сарајево 1957).

( 7 ) Текст ове кануннаме вид.. Ramini i kanun-name, Monumenta turcica, 1, Orijentaini institut, Sarajevo 1957, 163 — 165.

(8) Ошнирно о томе, Aedo СуНеска, О положају Пољица у османској држави, Прилози за оријенталну филологију, XVI—XVII /1966—67, 77—91.