Анали Правног факултета у Београду

645

ГЛОСЕ УЗ ЈЕДНУ СТУДИЈУ О ОСМАНСКОМ КРИВИЧНОМ ПРАВУ

ходника. На крају аутор даје у оригиналу на турском и у преводу на енглескн језик потпун текст кануннаме Сулејмана Законодавца ( 9 ). Ово je прво потпуно и критичко издање тога најзначајнијег османског кривичног законика, прије реформи (tanzimata) у 19. стољећу. Y другом дијелу, аутор анализира организадију и дјелатност османског кривичног правосуђа у времену од 15. до 18. стољећа. Овај дио писан je, углавном, на основу османске архнвеке грађе и извјештаја европских посматрача. Из напомена се види да je Хејд, поред тога, намјеравао обрадити турско-монголске, исламске и византијске изворе османског кривичног права, његов однос према шеријату и реформе на пољу казненог права у периоду танзимата у 19. стољећу, али га je очигледно смрт спријечила у томе. Полазна Хејдова поставка јесте да шеријатско кривично право није никада у судској пракси исламских земаља имало велики значај. Разло! томе je непотпуност и неразвијеност његових прописа. Одахле je, наводно још одпрвих вијекова ислама, кривично правосуЬе остало изван јурисдикдије кадија као шеријатских судија. Већину прекршаја и злочина кажњавао je шеф полиције или надзорник тржишта (muhtesib). Да би се спријечила њихова самовоља у арапском хилафету je основан посебан „суд жалби”, хзв. mazalim којим je, према Ибн Халдуну, „спајао власх сувереновог аухорихеха са правичношћу кадијске јурисдикдије”. Овај суд je био секуларна инсхихуција коју je водио везир или неки друти дворски службеник, а понекад и кадија. Међухим, и у хом случају мазалим ce exporo разликовао од обичних судова у којима je кадија дијелио правду према шеријаху. Ово ексхраординарно судсхво било je ослобођено строгих правила шеријата и руководило се углавном обичајним правом, јавним интересом и политичким обзирима. Кажньаванье je било ефикасно, али често арбитрарно и претјерано строго. Османлије су, према Хејду, преузеле и одржавале ово судство упоредо са шеријатским правосуђем. Он се при томе позива на извјештај једног рабина из Османског Египта прве половине 16. стољећа, према коме, у Царству постоје двије врсте судова: Шеријатски које води кадија у складу са исламским правом, и други urfi који ради на основу привремених наредби и који je повјерен провиндије. Османски султани су чиниш зкачајне и добрим дијелом успјешне напоре да отклоне ову двојну, административну и судску јурисдикцију и два различита система права, обичајно и вјерско. Ови напори су чињени једновремено у више праваца. На првом мјесту, султани су настојали да ограниче дискреционо право нешеријатских судија да одређују казне по својој вољи. Y том циљу султани су издавали ошиирне детаљне уредбе секуларног кривичног права зване канун, које су потом сакупљане у посебне зборнике познате под именом кануннаме. Према Хејду, ова закоыодавна активност султана je практично случај без преседана, непознат у ранијим исламишм земљама. Прије модернизације исламских држава у 19. стољећу, Хејд зна само за два закона

(9) Ову кануннаму превео je и објавио Хамид Хаџибегић, Кануннама султана Сулејмана Законодавца иъ првих година његове владавинс, Тласник Земаљског музе ja у Сарајеву, IV—V/1949 —50, 295—381.