Анали Правног факултета у Београду

646

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

који се могу упоређивати са канунима османских султана. Први je закон Дулкадир династије која je у 14. и 15. стољећу владала једном тампон државом између Мамелучког султана у Египту и Османског Царства под чију je власт коначно потпала 1522. године. Друга je Кривични законик издат 1672. године у муслиманско-индијском Царству Могула. Хејд држи да ово није проста подударност, пошто je Царство Могула у времену од 16. до 18. стољећа представл>ало другу велику сунитску исламску силу, која je слично Османској Царевини била централистичка, добро организирана војна држава са доста немуслиманског становништва и институцијама заснованим, углавном, на турско-монголским традицијама. По правилу, у уводу османских кануннама наводе се разлози за н>ихово издавање, који, по Хејду, јасно одражавају дуалистички карактер ових аката и указују на континуитет мазалим јурисдикције. Y уводу кануннаме за Египат из 1525, истине се да су се током времена злочини умножили до таквог обима, да се свађе и размирице не могу вшпе рјешавати „мачевима језика чувара светог права” (тј. кадија) него захтијевају „језик мача” оних који су овлашћени да врше тешка кажњавања (тј. нешеријатских судија). Са друге стране, у предговорима многих кануннама наводи се да се издају као одговор на жалбе народа и да je према томе њихов циљ заштита „обичних л>уди” од самовоље и насиља спахија и провинцијских службеника, посебно сакупљача пореза ( 10 ). Y сваком кануну се истиче да се он издаје „сагласно шеријату”, па je његовом доношењу морало претходити одобрење (letva) истанбулског муфтије, о чему Хејд наводи више конкрехних примјера. Начелно, канун стоји испод шеријата, а неки исламски мислиоци (нпр., Ибн Халдун) уопште не признају законихост секуларног права. Y османској правној терлшнологији ријеч канун je имала више значења. Генерално гледано, овом ријечју ce означавало свако правно правило, укључујући и шеријатске норме. Поред тога, канунуном и кануннамом се називао и сваки поједнначнп закон, односно зборник закона. Најзад, ријечју канун се означавао читав склоп или институција секуларног државног права насупрот шеријату. Ријеч канун je изгледа била у употреби претежно у европским провинцијама Царства, док je на Истоку у истом значењу коришћен персијски термгш dastur. Говорећи о организадији и дјелатности османског кривичног правосуђа, Хејд истиче да су европски посматрачи у 16, 17. н 18. стољећу, поредећи га са судством у својим земљама, били шшресионгграни његовом брзином, ефикасношћу и чак правичношћу. МеВутим, временом, посебно током 18. стољећа, ефикасност османског правосуђа опада, a кануни ce постепено потискују и падају у заборав. Разлози опадања значаја кануна су вишеструки. Први je наводно у томе, што кадије и друга улема чији je политички значај у току 17. и 18. стол>ећа растао ннсу никад потпуно прихватили кривичне уредбе држећи их супротннм шеријату. Поред тога, војно-административшг органи (управншш провинција и санџака и остали) су такође свјесно занемаривали кануне, пошто су их њихове одредбе

(io) Y преамбули кануннаме за хришћанско становништво грчког отока Кефалоније наглашено je да ce овај закон издаје на тражење становника острва којн су послали једног представника у Истанбул да изнесе њихове жалбе против строгих сакупл>ача пореза и других службеника.