Анали Правног факултета у Београду

648

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

во тачног прописивања ових кривичних дјела и одмјеравање висжне казне шернјат препушта поглавару исламске државе, односно, по његовом овлашћењу, кадији као судском органу. Шеф државе je на основу властите процјене административних, финансијских и политичких потребк и корнсносхи, те општег интереса и опасности, одмјеравао врсту и висину казне за многа кривична дјела (siyaset). Поред тога, у Османском Царству, у ову трупу „тазир” кажњавања спадала су различита кривична дјела злоупотребе и насиља према народу од стране државних службеника. Како шеријат није предвиђао такве случајеве, то je улема читаву ову облает прећутно препустила султановој јурисдикцији (Orfi-Sultani Hukuk) ( 1S ). Све ове могућности османски султани су веома широко користили, настојећи у првом реду да своју казнену политику прилагоде фискалшш потребама државе. Одатле су у њиховом законодавству преовладале имовинске казне ( l4 ). Према томе, законодавна дјелатност османских султана није супротна шеријату него се, напротив, наслана на њега. Уколико je тачно, да владари у ранијим исламским државама i-шсу користили ову могуВйост за прописивање закона, онда би требало посебно истражити узроке њихове нормативне неактивности. Аруго je питатье двојства османског судства. Свој закључак о двојној организации османског кривичног правосуВа, Хејд утлавном заснива на наприједнаведеном извјештају једног рабина из Египта прве половине 16. стољеђа, и уопште, на турској кривичноправној пракси у арапским земљама. Међутим, у арапским земљама Османлије нису много мијењали затечене односе настале у ранијим вијековима ислама. Прави османски привредни, војни и политички строј изграВен je у првом реду у Анадолији и на Балкану. Одатле се поставља питаље колико je Хејд y праву када поменути извјештај уопштава за читаво Османско Царство, пошто бар када je ријеч о његовим европским провинцијама нема довољно увјерљивих доказа о строгој институционалној двојности кривнчног правосуБа. Извјесна двојност je ипак и ту постојала, заеннвана на природи дјела и понекад класној црипадности његовог нзврпшоца. На основу онога што je досад у науци утврђено, може се рећи да je надлежност кадије у кривичним стварима обухватала углавном општа кривична дјела (убиства, краБе, увреде и сл.). Изгледа, меБутим, да уг политичким деликтима кади ja није био надлежан, посебно ако су њихови изврпшоци припадници војничке класе (asker). Политички деликти су рјешавани на царском дивану, односно најчешће на диванима уттргшника провгшција и санџака. МеБутим, и у овим случајевима, на дивану je било обавезно присуство кадије и дефтердара као најбољих познавилаца закона ( 15 ). Овакав систем суВења у осман ској држави у литератури je досад само констатиран, није посебно истраживан ни објашњаван. По

(is) Dr Ahmet Митси, Osmanli Hukukiinda Zulüm kavrami {Схватање насиља у османском праву), Ankara 1972, 72.

(14) A. Сућеска, Неке особености кривнчног права у југословенскшм земъача за вријеме Ту рака, 245; уп. и Браннслав ВурЪев, Казне ч глобе \ Црној Гори Скендербега Црнојевића, Записи, XXV, Цетшье 1941, 93 — 96.

(is) Хамдија Крешевљаковић, Капвтаније у Ьосни и Херцеговини, Сарајево 1954, 50; /1. Сућеска, Ајани Прилог изучавању локалне власти у нашим зелсъама за вријеме Турака, Сарајево 1965, 49.