Анали Правног факултета у Београду

649

ГЛОСЕ Y 3 JEAHY СГУДШУ О ОСМАНСКОМ КРИВИЧНОМ ПРАВУ

мом мишљењу, разликовање општег криминала од политичких деликата припадника војничког реда логачно проистиче из природе шеријатскот права и функције кадије као његовог чувара. Шеријат je резултат стољећима таложеног искуства и представља утјеловљење исламског идеала живота, његов основ и оквир. Религија, додуше, описује какав би тај идеал требало да изгледа, али шеријат указује на пут који се мора слиједити уколико неко жели да достигне то савршенство живота. На тај начин, право у исламу има карактер вјерске обавезе, али у исто вријеме представља политичку санкцију религије ( 1в ). Првобитно je шеријат настао, у првом реду, као морални кодекс намијењен потребама једног друштва на прелазу од племенске ка државној органнзацији, од варварства ка цивилизацији. Циљ шеријата je био стварање једног у моралном и политичком погледу новог друштва у односу на преднсламски пагански арапски сви јет. Одатле шеријат не садржи само пропнсе о деликтној одговорности, имовинским и породичним односима, него истовремено и одредбе о вјерским обредима и јавно.м моралу ( 17 ). Сврха политичке организације у исламу je осигурање услова у којима ће сваки појединац слиједећи шеријат моћи испунити своје морално биће. Правосуђе je представљало основну функцију сваке исламске државе, која je морала осигурати тачно извршавање шеријатских прописа ( 1S ). Мада je теоријски исламска држава замиптљена као заједница вјерника који теже истом моралном циљу, она je y пракси средњег вијека била у првом реду конкретна политичка организација са одговарајућом класном и власничком структурой. Y тој држави кадија je као шеријатски судија био у првом реду позван да брине о чистоћи религије, тачном извршавању вјерских обавеза и јавном моралу, односно о свим прекршајима исламских норми понашања. Y том смислу изрицање правде сматрано je у првом реду вјерском функцијом. Насупрот томе, логично je да деликте који се тичу припадника војничког, спахијског реда пресуђују војноадминистративни органи државне хијерархије. Шеријатско право не прави у кажњавању разлику с обзиром на класну или сталешку припадност деликвента. Прави се само понекад вј ерска и полна разлика, при чему су казне за роба и немуслимана скоро редовно блаже него за муслимана, а понекад строжије за жену него за мушкарца ( ls ). Особеност шеријата јесте да су се казне, посебно новчане, често одређивале зависно од имовинског стања извршилаца дјела, при чему су богатији преступници плаћали вишу глобу од сиромашних. Тако се у кануннами Селима I одреВује да ожењени мушкарац који изврши блуд, уколико je богат, има платити 400 акчи на име казне, онај средњег имовинског стања 200, а ако je сиромашан 40, односно 30 акчи ( 20 ). Осла-

(16) Majid Khadduri, Islamic Jurisprudence, Sbafi 'î's Risala, Baltimore 1961, 3—4.

(17) M. Hamidulah, La philosophie juridique chez les Musulmans, Annales de la Faculté de droit d’lstanbul, XVIII/1965, 138.

(is) То je био случај и y Османском Царству гдје се правосуђе такођер јавља као основна функција државе. (Halil Inalcik, The Ottoman Empire The Classical Age 1300—1600, London 19737, 93).

(19) A. Сућеска, Нгке особености кривичног права у југословенскпм земљама за еријеме Турака, 249.

(20) А. С. Тверитинова, Книга законов султана Селима I, Москва 1969, 31.