Анали Правног факултета у Београду

МЕБУНАРОДНИ ПОЛОЖАЈ СРБИЈЕ (ПРАВНИ И ПОЛИТИЧКИ) ПОСЛЕ ЊЕНОГ ВОЈНИЧКОГ СЛОМА, У 1916. ГОДНИ

I Ратна окупација целокупне тернторије Србије војним снагама АустроУгарске и Бугарске после пораза и слома српске војске у тзв. Макензеновој немачко-аустро-угарској офанзиви, којој се придружила и бугарска војска, октобра —новембра 1915, није значила и престанак, ишчезнуће Србије као државе, прекид њеног државно-правног континуитета. Y теорији меВународног јавног права одавно je и опште усвојено схватање да држава чија je територија заузета у време рата војном силом непријатеља, не губи услед тога свој државни суверенитет, ратна окупа ција сматра ce једним фактичким и пролазним стањем; она не укида сувереност покорене државе него га само суспендује, обуставља; за време док окупација траје, сувереност окупиране државе не прелази на окупатора; окупатор на заузетој територији може вршити одређену власт само привремено и сходно утврВеним начелима уговорног и обичајног међународног права С 1 ). Хаква схватања о окупацији и њеном правном дејству, у влада зараћених држава у оба блока (Антанте и Централних сила) у случају Србије нису била спорна. Државе у антантином блоку нису никад у рату престајале да Србију третирају као суверену државу, као субјект меВународног права и меВународних односа: оне су, и у време, и после војничког слома Србије, наставиле да с њеном владом одржавају меБудржавне односе. На захтев српске владе у Скадру у којем je она привремено, у децембру 1915. и до половине јануара 1916, боравила дипломатски представници савезничких земал>а дали су у име својих влада, сваки понаособ, изјаве министру иностраних дела Србије о томе да сматрају да рат није завршен, да њихове владе гарантују територијални интегритет Србије, да су решене да реорганнзују српску војску да би Срби повратили своју земљу и вратили се у њене границе; а руска влада je бринући свакако да у српском и у другим југословенским народима не изгуби сваки утицај додала да ће, осим тога, испунити Србији раније дата обе-

(1) Вид. на пример: Р. Fauchille, Traité de droit international public, т. 11, Paris 1921, 215 ss; Луј Ле Фир, МеЬународно јавно право, Београд 1934, 616; М. Радојковић, Рат и мећународно право, Београд 1947, 86; М. Бартош, МеЬународно јавно право, I, Београд 1954, 176.