Анали Правног факултета у Београду

654

АНАЛИ ПРАВНОГ Ф.АКУЛТЕТА

ћања о територијалним колшензациј ама ( 2 ). Y време српског повлачегьа, и после тога, ниједна од савезничких држава није повукла свог предсхавника при српској влади; у марту 1916, позвани су били с Крфа представници Србије у Париз на савезничку (војно-политичку) конференц» ју ( 3 ), затим у јуну 1916. на меБусавезничку економску конференцију ( 4 ); савезничке владе, нарочито француска, закључиле су са Србијом и за време рата неколико споразума и конвенција ( 3 ). Али и владе непрнјатељских, окупаторских држава без обзира на то што су пеки њихови војни фактори и нзвесни њихови листови прижељкивали и тврдили друкчије тј. да Србија као држава више не постоји признавале су фактички и даље српску државност. И окупаторске државе биле су потписнице Хашке конвенције о законима и обичајима рата на копну од 18. X 1907, чијим je Правилником био регулисан режим ратне окупације. Оне су, до душе, на разне начине вреВале и кршиле принципе и многе одредбе тог Правилника, због чега je и о чему српско Министарство спољних послова било принуВено да упути новембра 1916. ноту свим потписницима Конвенције ( 6 ), али се ипак нису никад ње одрекле, тј. нису порекле своје одре Вене обавезе према Србији као сувереној држави. Штавише, у јуну 1918. аустроугарска влада у Бечу и српска влада у Крфу одобриле су меВусобни споразум о ратним заробљеницима и интернираним грађанима, који су (споразум) закључилн у Берну делегата обе владе ( 7 ), што очигледно и несумњиво потврВује горе речено. Иако je територија српске државе била у потпуносхи окупирана, српска војска • као што je познато није била капитулирала, тј. није била закл.учила никакав споразум, акт о условима предаје, него се ј едино повукла из своје земл>е и поново се (иако више него преполовљена), после реорганизације на територији суседне (грчке) државе, оспособила за акцију. Исто тако су и врховни органи српске државе: владалац, влада и народна скупштина емигрирали, напустили своју земљу, али су наставили да врше своје функције на страној, грчкој територији. То важи и за један део осталог државног апарата краљевине Србије, као и за један, иако мали, део становништва који je избегао из земље и настанио се у савезничким или неутралним државама. Све те okOìVhocth, које

(2) Ове изјаве чгвају се у Дипломатском архиву Државног секретарнјата иностраннх послова (даље се цитнра скраћено: ДАСИП), У фонду Министарства иностраних дела Србије (дал>е: МИД), Политично одел»ење (дал>е: ПО), ф(асцикла) XXVIII, д(оснје) И; вид. и Международные отношения, въ эпоху империализма (даље: МО), серија 111, том IX, 512 513, 602, 610—611, 698—609, 729.

(з) Протоколи те конференције 27—28. 11l 1916. налазе се у ДАСИП, МИД. ПО, 1916, ф. X, д. IV; вид. и MO, X. 450—498 , 504—525.

(i) Српске новине, бр. 97, Î9- XI 1916.

(5) Вид. Преъгед развоја мећунсродно-правних односа југословенских земаља оО 1800. до данас, I свеска: Преглед мећународних уговора и других оката од меЬународноправног значаја за Србију од 1800. до 1916, Београд 1953, ISS ss.

(e) Y ноти je изнето 169 докумената о повреди низа чланова Правилника: завође!вем терора и насил>а у Србији, повредама права приватне својине, експлоатацијом зем.ъе, олрођавањем становништва, итд. Српске новине, бр. 91, 5. XI 1916.

(7) Српске новине, бр. 92, 4. VIII 1918; М. Борђевић, Cpöuja и Југословени, Београд 1922, 37.