Анали Правног факултета у Београду

655

МЁБУНАРОДНИ ПОЛОЖА! СРБИХЕ Y 1916. ГОДНЫЙ

представљају специфичности војног слома Србије 1915. године, биле су основа и разлог различитих тумачегьа и објашњења међународноправног статуса српске државе у 1916. години и касније. Врховна команда Србије, на пример, инсистирала je претежно из политичких разлога а, можда, делом и због недовољног познавања правннх начела на незакључивању уговора о капитуладији српске војске као на најбитнијој околности: „Капитулација би била најгоре решење објашњавала je Врховна команда војсци ситуацију у време повлачења —, јер ce њоме губи држава..." ( 8 ). Као што су војни фактори истицали војску, њено задржавање као битан елеменат задржавања државности Србије, тако су други, цивилни политички фактори истидали друге елементе: владаоца, владу или народну скупштину као оне чиниоце који обезбеђују настављање државности, државно-правни континуитет Србије ( 9 ). II С правног гледишта, дакле, силе Антанте признавале су постојање тј. настављање и после слома Србије као државе; какво су држање силе Антанте имале према Србији у пракси међународног живота 1916. године? Влада Србије и српска Врховна команда закључиле су биле join за време свог повлачења, најпре у Крушевцу 29. октобра а потом у Рашкој

(8) Велики рат Србије за ослобоћењс и уједињење Срба. Хрвата и Словенаца 1914 1918, (дале се щггира као: ВРС), књ. VIII, 75; XXII, 213—214.

(9) Бивши дипломата и новинар Светолик Јакшић, заинтересован, заједно с једном трупом „црнорукаца" и других опозиииоких елемената, за збацивање Пашиђеве владе и радеђи на томе, тврдио je регенту на Крфу марта 1916. да je српска држава гапчезла, а да je од ње остала само династија (и народ у земли) ; „Устава ми више немамо, јер немамо државе; владе немамо јер немамо земле; Скупштине правно немамо, јер немамо ни земле, ни устава [. . .]. Једино што ми данас имамо, то je династија. Она je једини правки представник нашег народа, премда je и она везана за наш народ у изгубленој држави једним танким, паучинастим концем" (и зато je Јакшић убеђивао регента да узме власт у своје руке те да уместо Пашићеве владе доведе неку официрску владу с војводом Мишићем на челу). Посебно je интересантно што се при томе Јакшић позивао и на Слободана Јовановића, као на тобожњег присталицу тезе о непостојању српске државе. (Народна библиотека СР Србије, Р 558/IX/735: писмо С. Јакшића с Крфа 1. 111 1916. Г. Јакшићу). То Јакшићево тврђење, ма колико у први мах изгледало яевероватно кад je реч о Сл. Јовановићу, који je V то време важно као најболи српски правник, не мора бити без сваког основа. Вала нмати на уму да je join 1906. године у својим Основима правне гсорије о држави С. Јовановић писао о територији (области) као конститутивном елементу појма државе: „Држава се не може замислити без своје области [. . .]. Држава престаје бити држава, кад облает изтуби [...]. писао je С. Јовановић. Држава, која je само правка личност, не може се замислити ван једног дела простора у коме би имала право да своју волу остварује. Она би онда била правна личност без права, што je апсурдно" (С. Јовановић, Основа правнс теорије о држави, Београд 1906, 64—65). Није, дакле, исклучено да je С. Јакшнћ излагао регенту једну упрошћену и вулгаризовану верзију теоријских схватања Сл. Јовановића, коју je подесио према својим политичким плановима. Додајмо овде и то, да je и A. Трумбић, y једној изјави датој француском листу »L'Echo de Paris« 20. марта 1916. у којој je говорио о несрећи која je задесила савезнике, Југословене и саму Србију њеним војничким сломом, поменуо и „моментално ишчезнуће српске државе"; а та непрецизна формулација, ко ja се вероватно омакла Трумбићу, послужила je касније (1922) радикалском новинару М. П. Борђепићу за бујицу нациоиалистичких напада на ТрумбиНа и на спе хрватске политичаре (вид.; Србија и Југословсни, 37—38),