Анали Правног факултета у Београду

659

МЕБУНАРОДНИ положа; србије y i 916. годный

Србији у избеглиштву. Характеристично je, међутим, да je већ и тада, такорећл одмах после слома, у том по Србију врло тешком времену, председник српске владе излазио пред велике савезнике (не само с неким минималним захтевима само материјалне природе) већ са својим ким” политичким ратним програмом. Не само у изјавама штампи и у другим сличним приликама већ и у разговорима с министрима спољних послова великих сила, као на пример с Грејом (sir Е. Grey) и са Сазоновой, регент и Пашић изјашњавали су се, отворено и одлучно, за послератно уједињење Србије с југословенским земљама Аустро-Угарске. Пошто je акцијом савезника српска војска била евакуисана из Албаније на Крф, српска влада наишла je (марта 1916) на нове тешкоће у грчке владе око даљег пребаиивања српске војске с Крфа на Халкидичко полуострво, тј. на солунски фронт. Француски и енглески посланик у Атини преузели су били на себе бригу да од грчке владе доб!ију дозволу за преношење српске војске сувим, као безбеднијим, путем (тј. од Крфа до Патраса морем, а онда од Патраса преко Атине до Солуна железнацом), али су у томе нашили на енергично противљење грчке владе која je, под разним изговорима, одбијала да дозволи пренос стране (тј. српске) војске преко своје територије. Иако се повољни резултат могао очекивати само од енергичнијих акција сила Антанте у Солуну, и српска влада нашла je за сходно —■ имајући при томе, пре свега, у виду потребу свог поновног дипломатског афирмисања да се укључи у њихову акцију, те je и она, са своје стране, затражила од грчке владе, инсистирајући на свои захтеву, превођење српских трупа сувим тј. железницом преко грчке теригорије. (Y међувремену, савезници су променили мишл-.ење и својим бродовима превезли српску војску морским путем око Пелопонеза на Халкидик). Готово у исто време, на већ поменутој савезничкој конференции у Паризу (којој je присуствовао и Пашић), делегат Србије Веснић je (27. 11l 1916) протествовао против идеје да се улази у преговоре с неким непријатељима (имајући при том у виду Бугарску), па je од председавајућег Бриана (A. Briand) и од других савезничких представника добио онда уверавања да савезници неће на Балкану учинити ништа што би погодило легитимне интересе Србије ( 19 ). Тедно од значајнијих питања на коме се српска влада у 1916. години борила за своју међународну афирмацију, било je питање врховног команданта савезничких војски на солунском фронту. После извесних неуспелих покушаја (почев од краја фебруара 1916) да се начелно реши однос између команданта српске војске и француског команданта Источне армије, Француска je јуна 1916. саопштила српској влади да генерална команда на том фронту мора бити јединствена; она ће oити француска, а фрацуски командант ће давати српском регенту, као врховном команданту српске војске, генералне директиве у погледу операција, остављајући му избор средства за извршење тих директива. Том приликом француска влада je изразила спремиост да ипак прихвати и извесне модалитете које

(19) MO, X 473 , 476.