Анали Правног факултета у Београду

660

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

српска страна буде предложила „у циљу уздизања престижа српског кра ља и престолонаследника”. Регент Александар, имајући мегаломанске претензије некаквог великог, славног војсковоВе, Ç 2O ) тражио je да он буде врховни командант читаве Источне војске код Солуна; Пашићева влада га je у томе у извесној мери подржавала, али имајући при томе у виду не толико престиж регентов колико пресхюк Србије. Због тога je српска влада одговорила француској влади (И. VI) да, стојећи такође на принципу јединства команде, пристаје да генералне директиве за операције даје стварно француски командант, али да се српски престолонаследник смотра као главнокомандујући „због обзира које диктира одржахье престижа и његовог и наше земље, - oôsHpâ двогубо важных после наше зимушње трагедије” ( 21 ). На крају je нађено решење које je (14. VI 1916) главнокомандујући Жофр саопштио ген. Сарају (М. Sarrail), а найме: да француски командант (Capaj) команду) е читавом савезничком војском код Солуна „у име Наследника престола Александа и савезничких сила”, те je химе питање врховног командовања солунском војском било скинуто с дневног реда. Међународне претензије, у полихици вазда реалног, Н. Пашића биле су у 1916. години и касније у ствари скромне: он се борио не за апсолухну већ само за релахивну независност, или, друкчнје речено, за нужно ограничену зависносх Србије од великих савезника. Себи и својој влади Пашић je поставл>ао ово пихање: „да ли до краја треба ићи у потчшьавању наше војске и нашег политичког рада нашим савезнивдтма или не?”, па je на то питање câM одговарао једним ставом који je настојао да и у пракси спроводи: „Ми смо потчшьени самим тим што од хьих [савезника] зависимо финансијски, што je повукло за собом и зависност војничку и политичку, али смо се старали да сачувамо нашу слободу акције бар у оним српским питањима која не морају потпасти под њихову контролу или управу” ( 22 ). Y настојањима током 1916. године да бар у тим „српским питахьима” (у које je он убрајао; албанско питање, црногорско питање, македонско питање, односе с Италијом и Грчком) постхпне извесну „слободу акдије” тј. релахивну самосталност и независност, Пашић je наилазио на две врсте препрека и тешкоћа. ЬЬегове напоре у том погледу ометале су, пре свега, унутрахшье тешкоВе, не само економске и војне природе него и политичке. Већ у 1916. години Србију у избеглнштву слабили су и потресали унутрашњн антагоннстичхси полнтички односи; иако гада још нису избијали на површину и у јавност, у њој су већ постојале опасне политичке супрохности: антагонизам између председника владе Пашића и регента Александра који je, славолубив и склон апсолутизму,

(20) Регент Александар je join почетном J 915, после велпког успеха српске војске у Колубарској бицп, захтевао од војводе Путника да он (Александар) и фактички, а не само формално, врши власт врховног команданта војске. Taj његов захтев противуставан, јер je устав предвиђао да je лнчност монархова неодговорна војвода Путник je одбмо, и тимс, разуме се, иавукао на се регентов гнев и непријател>ство. (М. Живановић, О евакуацији . . . , 258—259, 297—298).

(21) ДАСИП, МИД, ПО. 1916, ф. IV. д. I.

(22) Код Д. Јанковића, Југословенско тштање и Крфсха декларација, 29.