Анали Правног факултета у Београду

665

„ГРАБАНСКА И ТРГОВАЧКА МЛТЕРИЈА' ’ Y MEEYHAP. YPOBOPKMA

Овакво стане правних термина помоћу којих je у поменутим међународним уговорима означено пол.е примене одредби о добијању доказа у иностраысхву несумњиво je сунротно постојећој пракси држа ва-угворнхща, јер њихови судови применују ове одредбе и када се добијање доказа у иностранству тражи за решавање међународних приватних спорова или, што je исто, када се односи на спорове из међународне приватне материје. Исто тако, оно je неспојиво и са чшьеницом да у условима појачане миграције људи у меЬународним размерама и свестране непосредне међународне размене робе и услуга постоји све већи број случајева да се пред судовима разних држава и са различитих континената и различитнм или истшм друштвеним и економским уређењем појављују међународни приватни снорови (снорови из међународне приватне материје) и да се доследно томе све чешће дешава да извеснн елементи доказа неопходни за решеље једног оваквог спора једино могу да буду изведени не у землзи где je седиште надлежног суда, него на страној територији. Y таквим условима било би несхватљиво да меЬународни уговори регулишу добијане доказа у иностранству, када je у пнтању материја која je искључиво везана за један суверенитет, а да то не чине у споровима из односа који преко својих елемената потнадају под суверенитете двеју или више држава-уговорница. Ако je несумњиво, а на то указују изнете чињенице, да се пол.е примене ових међународних уговора односи и на међународну приватну материју, основано се поставља питање због чега њихови текстови садрже термин „граЬанска и трговачка материја”, а не друга одговарајући, који би указивао на стварни домен ньихове примене? Оправдање за употребу овог правног термина уместо адекватног, постојало би, по самој логици ствари, само под претпоставком, да се при заклзучену међународних уговора постигнута сагласност држава-уговорница под „граЬанском и трговачком материјом” подразумева и међународна приватна, затим, да није било могуће повући демаркациону линију између ових материја и да се уговорне одредбе у добијању доказа примењују и кад су у питању спорови из „граЬанске и трговачке материје”, који се воде пред судом државе-уговорнице. О томе да ли je постојала сагласност између држава-уговорница да je термином „граЬанска и трговачка материја” обухваћена и меЬународна приватна, нормално je одговор тражити у документацији, у првом реду, са оних заседања Хашке конференције за међународно приватно право на којима су донете конвенције које се односе на добијање доказа у иностранству. Та документација показује да je на појединим заседањима ове међународне организације употреба термина „граЬанска и трговачка материја” била предмет дискусије у више махова. Тако je већ на IV заседању одржаном 1904. године било предложено од италијанске делегадије да се из Конвенције о грађанском поступку од 1896. године, у члану 5. којим се одреВује домен примене одредби о добијању доказа бришу речи „граЬанска и трговачка материја”. При тоЈие треба истаћи, да je такав предлог учинен не због тога што поменути правил термин спречава примену ове Конвенције на меЬународне приватне спорове него што искључује из поља нене примене административну ма