Анали Правног факултета у Београду

материјом сматрају односн регулисани нормама МеБународног приватног права, да je овај истакнути холандски правник-интернационалисха под овом материјом подразумевао облает оних односа (или оне односе) у којих постоји сумња по праву које земље ће бити регулисани. МеВутим, који су то односи (или која je то материја) у којих ће постојати таква сумња, он оставља отвореним, јер не указује на одговарајући критеријум за разликовање од односа (материје) осталих грана права. Фиоре je то разграничење врпшо на тај начин, што je истицао да Међународно приватно право установљава принципе за решавање сукоба закона и регулисање узајамних односа измеВу државл>ана разних држава, при чему додаје да je то врло различито од ГраВанског права, које регулише узајамне односе измеВу појединаца унутар државе ( 9 ). Према овом италијанском аутору произилази, да док међународну приватну материју чине односи измеВу појединаца државл>ана разних држава, дотле граВанска материја обухвата односе измеВу појединаца унутар државе. Да je оваква демаркациона линија недовољно тачна примећено je већ од савременика Фиореа, посебно од стране Зите, који и сам врши покушај разграничена поменутих грана права, па самим тим и ннхових материја. По нему, МеВународно приватно право обухвата односе који излазе из сфере националног приватног права и регулише односе приватног права који се формирају у свету ( 10 ). МеВутим, ни он није указао на критеријум помоћу којег je могуће одредити који су то приватни односи формирани у свету, односно ни овај аутор не указује на основу чега се ови односи могу разликовати од односа других грана права. Да сви ови покушаји разграничена МеБународног приватног права од ГраВанског права, по самим тим и њихових материја, вршени у времену пре доношена Хашких конвенција о добијању доказа у иностранству, нису указивали на прецизне, тачне и објективне критеријуме, сувишно би било доказивати. Отуда je било и нормално, при оваквој ситуацији у доктрини, изоставити у тексту Конвенције о граВанском поступку од 1896. и 1905. године да се одредбе о добијану доказа у иностранству применују и на меБународну приватну материју. МеВутим, у погледу меВународних уговора о добијану доказа у иностранству у „граВанској и трговачкој материји” релативно новијег дату ма, посебно оних који потичу из нашег времена, ситуација у доктритш о критеријуму помоћу кога je могуће разграничили меВународну при ватну материју од граВанске и трговачке je другојачија него пре једног века. Наиме, данас je од великог броја аутора из разних земаља признато, било у ниховим уцбеницима МеВународног приватног права С 11 ).

(9) Fiore, »Droit international privé« (превод на фарнцуском језику од Pradier-Fodéré, с .3).

(io) J. Jitta, »La méthode de droit international privé«, 1890, c. 49.

(и) Тако, на пример у нашој правној литература: Б. Благојевнћ („Међународно приватно право, 1950. с. 16.; М. Језић („МеВународно приватно право Г’Д. изд. од 1952. г. с. 3 и у CBtiM следећим издањима); Н. Катичић, ~oгледи о Међународном приватном праву”, 1971. с. 1—13) и друга. Y страиој правној литератури: руски Ф. Кожевников („Учебное пособие по международному публичному праву”, 1947. с. 22.); В. Кутиков („Международное частное право на Народна Република Блгариа”, 1958. с. 31), Л. Лунц, „Международное частное право”, 1949, 3); Ј. Valéry, (»Manuel de droit international privé«, 1914, s. 3) и друга.

668

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТВТА