Анали Правног факултета у Београду

671

„ГРАБАНСКА И ТРГОВАЧКА МАТЕРИ JA" У МЕБУНАР. УГОВОРИМА

странству у грађанској и трговачкој материји од 1968. године, која представлю најпотпунију конвенцију ове врсте, мада то не значи да и најпотпуније решава и постојеће проблеме. Тако ce y овој Конвенцији решавају проблеми сукоба закона, сукоба јурисдикција и употребе „међународног” јавног поретка за које je неспорно да представљају проблеме међународног приватног, а не граВанског и трговачког права. Илустуације ради навешћемо нека решења дата у овој Конвенцији о наведеним проблемима. Проблем сукоба закона поменута Конвенција решава у два случаја: када je у питању форма поступка по којем треба извести доказ на теригорији замол>ене државе и када je реч о ослобоВењу сведока, кота треба по замолници саслушати, од сведочења ( 17 ). Y првом случају предвиђена je примена закона замољене државе (уосталом такво решење je предвиВено и у свим другим конвендијама билатералним или мултилатералним уколико су то конвенције исте врсте као и поменута Хашка). Y другом случају, проблем сукоба закона решен je кумулативном применом и закона државе где се спор води и закона држава на чијој територији се изводи доказ саслушањем сведока. При томе je карактеристично, да су ова решења сукоба закона дата као обавезна за све државе-уговорнице, односно без обзира да ли je у питању држава где се спор води или држава на чијој територији се врши извођење доказа. Проблем сукоба јурисдикција поменута Хашка конвендија у одредбама које се односе на добијање доказа у иностранству регулише само у случају када замолена држава (држава која треба да изведе доказ преко свога суда) сматра по својим прописима да спор који се води пред страним судом (судом државе-уговорнице) долази под њену нскључиву судску надлежност. Y том случају, ова Конвенцнја одреВује да држава-уговорница на чијој територији треба да се изведе доказ, не може одбити његово извоВење зато што сматра да спор у питању долази у њену искључиву судску надлежност. МеВутим, у другим, било мултилатералним, било билатералним меВународним уговорима исте врсте, овај проблем није решаван, али нема сумње да се питање да ли известан спорни однос спада у искључиву судску надлежност једне или друге државе-уговорнице може јавити само када je такав однос граВанскоправног карактера са страним елементом и да се решава према принципима меВународног приватног, а не грађанског или трговачког права. Што се тиче употребе института „меВународног” јавног поретка по поменутој Конвенцији, она je само изузетно и у суженом обиму дозволена и то само у случају ако би извоВење доказа по замолници државе молиље било противно сигурности и безбедности замољене државе. Већ овако изузетан карактер овог института у Конвенцији, несумњиво указује на то да je реч о институту меВународног приватног права, а не о унутрашњем јавном поретку. Као синтеза свих ових разматрања о употреби термина „граВанска и трговачка материја” у поменутим меВународним мултилатералним и

(17) Види члан 9 и 11. Конвенције. Текст ове конвенције објављен je у »Actes et documents de la Onzième session de la conférence de La Haye», 1970, t. IV. c. 193 к сл.