Анали Правног факултета у Београду

680

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

скупштина има разилажења. Посебно око начина образована скупштина заједница ризика. Камен спотицања je тзв. цензус, то јест у којој мери треба висина премије коју плаћа осигураник да буде основ за учешће у скупштини заједнице ризика. Питање je теоријски и практички значајно. Теоријски, да ли присуство цеызуса, макар и у органиченом дејству, представља остатак тзв. капитал-односа, то јест утицаја на основу средстава? И практички, да ли je уопште без цензуса и могуће организовати скупштине заједница ризика, посебно у гранама у којима je број осигураника из друштвеног сектора изузетно велики. Полазећи од чињенице да je осигурање удруживање средстава а не удруживање рада има места примени цензуса и он није супротан основана нашег система. Имајући при томе у виду и да je коначна намена тих средстава, намирење штете односно исплата накнаде из осигурања, по начелима узајамности и солидарности, предодреВена и да, у коначној намени, не записи од воље осигураника, нема могупности ни за неку мајоризацију на бази цензуса. Ипак, до коришћења ових средстава према њиховој коначној намени, она се, у свим облику резерви осигурагьа, могу користити као кредитна средства и ту je могућ утицај односно присуство ве ћег уплива оних који имају већа уложена средства. Но и овакав утицај не би био супротан систему јер му je основа, у суштини, заједничко улагање. Сличан утицај може се јавити у тарифно ј полигици и ту je ова кав утицај свакако мање оправдан. Слично и у утврђивању општих услова осигурања односно обима ризика обухваћеним осшурањем. Практички, може се рећи да би без цензуса било врло тешко и саставити скупштине заједница ризика, сем уколико се не би прибегло образована групација друштвено-правних лица, осигурања, које би биле основа за образование тела које бира делегате а скупштина заједница ризика представл>ала би скуп делегата појединих групација. И овакав je систем могућ али захтева утврђивање критеријума за стварање групација осигураника и за одређивање њиховог броја, при чему ће се свакако појавити, на мала врата, цензус (висина премије) као критеријум. Разли ка би била у обезбеђивању сразмернијег представништва групација које иначе, по принципу цензуса, не би биле или би биле слабо заступљене. Друго питање ко je ће се вероватно појавити у пракси односа заједница ризика и заједнице осигурања односно њихових скупштина биће свакако питање њихових делокруга и могућности делегирања надлежности. Из интенције Устава проистиче да су заједнице ризика те ко je су носиоци средстава, тарифне политике и политике осигурања. Самоуправним споразумом оне утврђују пгга ће заједнички радити на ннвоу заједнице осигурагьа. МеВутим, да ли овом делегирагьу односно преношењу надлежности споразумом на заједницу осигурања као целину треба ставши неке оквире, грашще, бар са становишта одређене друштвене политике. Наиме, интерес осигураника ће свакако захтевати и терати на~концентрацију средстава или одлучивања о њима, док су она у потенцијалном кредитном облику као средства резерви. Ова концентрација може, пак, да води обнови центара финансијске моћи која je била присутна у осигурању. Отуда, проблем се поставља, како изврпшти ко-