Анали Правног факултета у Београду

754

ЛИ АЛИ ПРАВНОГ ФЛКУЛТЬТЛ

схватања која на веома различите начине одреБују његова својства ( г ). Ипак, чини ce, питање je више теоријског, па чак и херминолошког карактера, него практичноправног значаја. Али, баш зато што има превасходно теоријски карактер, потребно je посветити му пажњу, јер одређена теоријска јасноћа којом се приступа основннм појмовима облигационог права, представља неопходни предуслов општетеоријске и практичноправне симбиозе на којој се заснива и егзистира у правном животу читав инстру ментаријум облигационоправних односа. 3. Како je тежиште овога рада на питању одређености предмета облигације, а не на самом појму предмета, неће се, овом приликом, улазити у дистинкдије испољене у различитим схватањима о појму предмета облигадије. V ствари, да би били у могућности да анализујемо степей одреВено сти предмета облигације, задржаћемо се само укратко на пнтању његовог појма у смислу његовог дефинисања, како je то у једном делу правые теорије већ учињено. Наиме, када ce постави питање шта представља садржину, а шта предмет облигације, чини се, да ce може рећи да садржину облигације представљају права и обавезе које ничу из облигације, док je предмет све оно на шта се облигација односи, тј. давање, чињење или уздржавање од одређеног чињења. Овако извршено разграничење произи лази већ из самог појма облигације према којем je облнгација правый едкое између две одређене стране на основу којег je једна страна овлашћена да захтева од друге стране одреВено давање, чињење или уздржавање од нечега што би иначе имало право да чини, а друга страна je дужна да то испуни. Поверилац, дакле, има одреВено право које je засновано облигациям, а дужник, по том истом односу, има одре Вене обавезе О). Садржину облигације чини управо та права и обавезе или другим речима, облигациони однос je испуњен оним што поверилац може да захтева од дужника односно што дужник треба да испуни повериоцу. Управо према

(з) Станојевнћ: Сэдржина и предмет обдигационог односа. Аналн Правног факултета у Београду, бр. 5—6, 1971, стр. 519; Planici; Classification synthétique des contrats, Revue critique de législation et de jurisprudence, 1904, стр, 470; Overstate; Essai de classification des contrats spéciaux, Paris, 1969, стр. 25; Јакшић: Облпгационо право, општи дно, Сарајево, 1962, стр. 31; Борђевнћ, Станковнп: Облпгационо право, општи део, Београд, 1974, стр. 46; Радиший: Облигационо право, општи део, Ниш, 1967, стр. 10.

(4) Овако одређен појаи облигације представьа, у ствари, репродуковање класичне и традиционалне формуле чнјн се траговн могу препознати још у текстовпма римских правника. Тако, за Паулуса „суштина облитације се не састоји у томе да неку ствар или неку службеност учини нашом, веН у томе да другога обвеже према нама на неко давање, чињење или нечнњење” {Д. 44. 7. 3. пр.), док у Густинијановим Инстнтуцијама читамо да ie „облигација правна веза на основу Koje смо по праву наше државе обавезни да нетто исплатимо” (Инст. 3. 13. пр.) И поред тога што постоје различит схватагьа о појму облигнције у савременој литературы, чини се, да горе означена основна обележја појма облигапије могу и данас биты елементи дефиниције облигапионог односа. О овоме вид.: Comparato: Essai d’analyse dualiste de l'oDligation en droit privé, Paris, 1964, стр. И и ел.; Popa: Les notions de debitum et de obligation et leur application en droit français moderne, Paris, 1935; Pelet: La théorie dualiste de l’obligation et son application en droit suisse, Lausanne, 1937; Marty et Raynaud: Droit civil, t. 11, Les obligations, Paris, 1962, стр. 8 и сл.; Перовий: Облигационо право, I, Београд, 1973, стр. 6 и сл.; Gomil: Debitum et obligatio, P.echerches sur la formation de la notion de l’obligation romaine, Mélanges Girard, t. I, Paris, 1912, стр. 199; Јанковић: Социолошка школа и њена објектпвна теорнја о изворнма облигација, Проблеми грайанског права/ Београд, 1926, стр. 65.