Анали Правног факултета у Београду

755

бдРЕБЕНОСТ ПРЕДМЕТА ОБЛИГАЦИЙ

тйм правима и обавезама односыо према садржини облигације разликују се пој едини облигациони односи. Тако, уколико je једна страна дужна да на основу уговора пренесе другој страыи право својине на једној ствари уз одговарајућу накнаду која се испољава у предаји суме новца који je у закошгтом опхицају, онда садржина тог облигационог односа указује да je ту реч о купопродајном уговору. Сваки облигациони однос има, дакле, своју садржину, према којој се и раздваја од других облигационих односа. Али, та садржина односно та права и обавезе се морају на нешто односити и то на шта се они односе чини предмет облигације. Како се из самог појма облигапије види, права и обавезе се у једној облигацији увек односе на неки акт давања, чињења или уздржавања од одређеног чињења (dare, facere, non facere), што нам даје за право да констатујемо да предмет облигације, за разлику од њене садржине, чини управо одреВено давање, чињење или уздржавање од нечега на што би се иначе имало право да чини. Под изразом »dare«, join су римски правници подразумевали пренос својине на некој ствари или конституисање неке службености, док су под изразом »facere« подразумевали сваку другу позитивну радњу, нпр. враћање дуга или обављање каквог посла. Y једном делу теорије ( 5 ) брани се схватање да je »dare« и »facere« произашло из пшрег појма »praestare«, у kojcm се „чињење" односило само на личне радње дужника, док се под „давањем” подразумевала свака друга обавеза којом се нека ствар предавала, нпр. давање ствари у закуп. Ако се оставе по страни разлнчита значења ових израза у историји права, чини се, да би данас израз „дати" требало да обухвати све оне обавезе у којима дужник предаје повериоцу одре Вену ствар, без обзира да ли je у питању пренос права својине или пренос неког другог права. Тако, „давање” подразумева, не само обавезу продавца да преда ствар купцу у смислу преноса права својине на тој ствари, већ и обавезу закуподавца или послугодавца да преда ствар закупцу односно послугопримцу у смислу преноса овлашћења употребе и коришћења ствари. Поред акта предаје ствари у смислу израза »dare«, предмет облигације се може састојати и у одреВеном чињењу које je дужник обавезан да предузме. Тако, извесни облигациони односи управо се карактеришу чшьеницом предузимања одреВеног чињења од стране дужника, као што je то нпр. случај са уговором о делу или уговором о раду или уговором о пуномоВству. МеБутим, предмет облигације се може односити и на нечињење односно на уздржавање од неког чињења, мада извесни аутори сматрају да се акт нечињења не може обухватити појмом престације ( б ). Овде je од значаја нагласити, да предмет облигације у смислу нечињења чини само такво уздржавање од неке радње коју je иначе допуштено чинити, jep ако je та радња недопуштена, онда уздржавање од такве радње не може бити предмет облигапнје; тако, нпр., ако би се неко обвезао да не чини кривична дела или да неће предузети радњу која je противна принудном правном или моралном пропису, таква обавеза неће бити пуноважна, jep je уздржавагье од предузимања таквих радњи иначе

(5) Стојчевић; наведено дело, стр. 20.

(ß) Planiol-Ripert: Traité pratique de droit civil français, VI éd., Paris, 1930, str. 292; вид. и Станојевић: наведено дело, стр. 521.