Анали Правног факултета у Београду

756

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

већ регулисано императнвним нормама. Извесна конкретизација акта нечињења обично се изражава изразом „трпљење” (»pati«), којим се обухватају оне облигадије у којнма дужник допушта односно трпи да поверилац нешто чини што би му он иначе могао забранити да није с њим у облигационом односу, нпр. на основу уговора дужник je обавезан да трпи да поверилац нрелази преко тьеговог земљишта. Пајзад, треба приметши да се предмет облигације, без обзира на различит начин испољавања (давање, чињење, уздржавање) увек покорава, између осталог, и захтеву одреВености, о којем йе, у овом напису, углавном бити речи ( 7 ). 4. Свака пуноважна облигација мора имати довољно одређен предмет. Најопштије речено, предмет облигације je одређен када се у конкретном случају зна на шта се облигација односи, тј. шта дужник треба да преда или учини односно од каквог чињења треба да се уздржи. Ово je, у ствари, једна широка формула, ко ja, кас што ће се видети, допуптта могућност да се предмет облигације одреди на веома различите начине. Тако, пре света, предмет облигације може бити тачыо одређен већ у моменту настанка облигације, нпр. у моменту закључења уговора о купопро даји тачно je одре Вена висина цене, као и ствар поводом ко je ће продавац пренети право својине на купца или у моменту настанка уговора о делу тачно je одре Вена радња посленикова, као и висина награде коју ће наручилад посла бити дужан да преда посленику. Y оваквим случајевима кажемо да je у питању obligatio certa, тј. таква облигација у Koje je предмет тачно одре Вен већ у моменту њеног настанка. МеВутим, захтеву одреВености предмета удовољено je и у случају када je предмет одредљив односно када у моменту настанка обавезе нису познати нити одреВени сви атрибута предмета, али који he се касније, према датим околностима, моћи одредити. To je тзв. obligatio incerta ( 8 ), која ће постојати нпр. у случају када се продавал и купад споразумеју да ће се висина цене у њиховом купопродајном уговору одредити према средњетржишној цени коЈа буде владајућа за одре Вене ствари, на одреВеном месту и у одреВено време. Као што се види, није увек нужно да je предмет сасвим прецизни одре Вен, али je у сваком случају потребно да постоје релевантне околности на основу којих се може установнти намера странака у погледу одреВености предмета ( 8 ). Тек ако „не би било могуће ући у траг тој намјери уговор не вриједи” ( 10 ). Аопуштеност да у оквиру захтева одреВености предмета облигације могу бити certae и incertae датира још из извора римског права (“), а прихваВена je и у савременом уговорном праву ( 12 ). 5. Када je реч о одреВености предмета облигације која потиче из уговора, вреди правило да саме странке сагласношћу својнх воља одреБују предмет облигащце. Оне могу препустити одреВење предмета једној од

(7) Перовић: наведено дело, стр. И. (8) Д.45.1.75.1.

(9) Y том смислу: чл. 6. Општих узанси за промет робе; чл. 536. пољског Грађанског законнка.

(io) Чл. 514. Општег имовинског законнка за Црну Гору, (и) А.45.1.74; Улп. Д.45.1.75.2—7.

(12) Швајцарски законпк о облигацијама (чл. 19. 20); игалпјански ГраЬански законик (чл. 1346); Констант иновић; Скипа за законик о облигацијама и уговорима, Београд 1969 чл. 22—26.