Анали Правног факултета у Београду

њих ( 13 ) и тада je потребно да та странка дела у складу са правичношћу ( 14 ), као што je, такоВе, могуће да странке одреВивање предмета њихо вих обавеза препусте неком трећем лицу. Треће лице je тада дужно да поступа са дужном пажњом ( 15 ), имајући у виду све релевантне околно сти конкретног случаја. Уколико треће им трећа лица у акту одређења предмета обавезе испоље несавесност, а нарочито злу намеру, сматраће се да je уговор ништав ( 16 ). У случају да je реч о одређивању висине цене од стране неколицине лица, када она из било кот разлога то не учине односно не постигну сагласност о висини цене, узима се да je цена утврВена на ону суму за коју je гласада апсолутна већина, а ако није могуће постићи апсолутну већину, као и при једнакој подели гласова, сматра се да цена није одређена ( 1Т ). Када су, дакле, трећа лица овлашћена да одреде висину цене, као предмета купчеве обавезе, а она то из било ког разлога не учине, поставља се питање да ли je таква обавеза иуноважна. По једном решењу, предмет купчеве обавезе утврђује тада суд ( 1в ), а по другом ( 19 ), сматра се да je уговорена текућа цена. Чини се, да би решење овог питања у многоме зависило од саме намере странака. Ако су странке препустиде да предмет н.ихове обавезе одреди неко трећи, онда одлука трећег лица, у односу на егзистенцију уговора има све одлике одложног услова. То значи, ако трећи савесно изврши одређење предмета, онда je уговор настао са свим својим правним дејствима, а уколико треће лице одбије ту дужност или je из било ког разлога не обави, онда се облигациje и не рађају, јер нема њиховог предмета односно он није ни одређен ни одредлзив ( 20 ). Разуме се да, ако се услов не оствари, странке могу, ако

(13) Према немачком ГраЬанском законику (§ 315) ~ако чинидбу треба да одреди један од уговорника, у сумњи има се узети, да треба да се одреди по правичној оцени. Одређење се вршн изјавом према другој страни. Ако чинидба треба да се одреди по прар.ичној оцени, учињено одрећеље je за другу страну само онда обавезно кад одговара правичности. Ако не одговара правичности, одређује се пресудом".

(14) Y судској пракси изнесено je становиште да ~кад je цена у уговору означена као орнјентациона, тумачење овог израза зависи од околности које су странке имале у виду при закључењу уговора" (решење Врх. привр. суда, Сл—6s6/56); „Уговорна клаузула да се цена робе, одређена уговором, може смањити ако у току испуњења уговора дође до снижења цена на тржишту, значи да су се странке споразумеле на тржишну цену” (решенье Врх. пржзр. суда, Сл—lB9/55); ~Када су странке уговориле да ће се цена за продату робу утврдити споразумно у сезони, има се сматрати да уопште није постигнута сагласност о цени, па следствен© томе није ни дошло до закључења пуноважног купопродајног уговора" (пресуда Врх. привр. суда, Сл —67/59); „Странке не могу уговоритп цену робе у погледу које je цена одређена од надлежног органа" (пресуда Врх. привр. суда, Сл—ll66/58); ~Спорэзум у коме je у погледу цене грожЬа предвиЬено да ће странке утврдити његову цену пошто буде прерађено у вино и да ће пупац тек тада одлучитц да ли ће прихватит ту цену, није дошло до ваљаног уговора, јер цена није одређена" (пресуда Врхов. привр. суда, Сл—67s/61). Наведени примери цитирани су према: Исаковић-Шурлан: Опште узансе за промет робом с објашњењима и судском прайсом, Београд, 1961, с. 18.

(15) Према немачком ГраЬанском законику (§ 317) ~ако je одређивање чинидбе оставлено неком трећем, у сумњи има се узети да треба да се учини правично. Ако више трећих лица имају да одреде, у сумњи потребна je сагласност свих; ако треба да се одреди иска сума, у сумњи меродавна je просечна сума кад су одређене различите суме".

(16) Чл. 1349. италијанског ГраЬанског законика.

(17) Француски Грађански законик (чл. 1592); Српски граЬански законик (§ 648).

(18) Италијански грађански законик (чл. 1473).

(10) Константиновић: наведено дело, чл. 393.

(20) Limpens: La vente, Paris, Bruxelles, 1960, стр. 98; Перовић: наведено дело, стр. 374 и сл.

757

ОДРЕБЕНОСТ ПРЕДМЕТА ОБЛИГАЦИИ