Анали Правног факултета у Београду

770

АНАЛЙ ПРАЁНОГ ФаКЛ'ЛТЕТА

на други постојећи субјект. Другим речима, знача] преиначења има свака промена ко] a представља такав прелаз, па и она до које долази зато што je тужилац био погрешно обавештен о имену или називу. Тако., на пример, ако je тужилац хтео да тужи сина али je као туженог прво означио оца, промена се не може узети за обичну исправку, него за преиначење, jep се мења личност тужене странке. Обратно, ако лице са обележјима наведеним у тужбк не постоји, тако да се исправком постиже само тачно означење, није реч о преиначењу ( 4 ). Y примени чл. 180. ЗПП може се поставити и питање да ли je тужиоцу допуштено да тужбу преиначи истовремено и субјективно и објекттшно. Процесна логика говори за потврдан одговор. Јер, несумњиво je да тужилац може да тужбу преиначи објективно пошто je до промене на гуженој страни већ дошло, и обратно. Зашто он те две промене не би могао постићи истовременим изјавама? Y сваком случају треба прво рашчистити питање субјективне промене. Ако ова буде остварена, о објективном преиначењу (чл. 178, ст. 2) изјапгњава се нови тужени. Ако, напротив, тужиочев покушај да промени противника не успе, првобитно тужени даје или ускраћује пристанак да тужба буде објективно преиначена. Преиначењу има места већ после подношена тужбе суду, па све до закључења главке расправе. Промена туженог на овај начин није искључена на ново] главно] расправи коју првостепени суд одржава пошто je виши суд укинуо његову пресуду и вратио правку ствар на ново суђеље. Изјава о преиначењу може битн дата поднеском или на рочишту. Она je неопозива. Да 0и тужилац постигао промену, потребно je да се с њом сагласе како првобитни, тако и нови тужени. Пристанак првобитно туженог није потребан, ако се тужилац одриче тужбеног захтева, jep се тиме спор према првобитно туженом окончава се дејством правноснажног пресуђења у његову корист ( 5 ). За разлнку од објективног преиначења (чл. 178, ст.

(4) Y једној одлуци Врховни прнвредни суд с.матра да не треба узети као преиначење тужиочев предлог да се поступай води и пресуда донесе према привредиој организации којој je тужени припојен (Реш. Сл 2450/62, од 18. 1. 1963, одлука из евиденције Суда). Треба се сложити с тим да овде није у питању преиначење. Реч je о престанку туженог правног лица, дакле, о разлогу за прекид поступка (чл. 201. и 204). Према томе, ни поменути предлог не одговара ситуацији у којој би било места промени због недостатка легитимације. Изјава тужиоца да тужбу, у којој je као туженог био означио орган правног лица, сада управља против самог правног лица не представља субъективно преиначење тужбе, пећ исправљањс означења странке (Врх. привр. суд, Реш Сл. 353/459, од 3. 6. 1959, Збирка судских одлука 1959-2-377). Врховни суд Србије, Одел>ењс Приштина, изражава у једној одлуци мишљење да тужба ни je преиначена тиме што je, уместо Аутономне покрајине, као тужена страна означена општика на коју je обавеза прешла услсд преноса надлежности за неке послове, те за промену није потребан ни пристанак туженс општине (Гж 50/66, Билт. ВС Срб. 1966/7). Може се поставити пнтање шта ако општина тумачи пропис о преносу надлежности тако да спорна обавеза није на њу прешла? Треба, супротно наведеној одлуци, узети да прелаз са једне на другу друштвено-политичку заједницу представка преиначење.

(5) Тако: Zuglia, Грађански парнични поступай ФНРЈ, 1957, стр. 385; Трива Грађанско процесно право, I, 1972, стр. 343. За могућност одрицања уз преиначење изјаппвава се и Врховни привредни суд у одлуцн Реш Сл-1013/65, од 25. 10. 1965. (Одлука из евиденције Суда).