Анали Правног факултета у Београду

771

СУБЪЕКТИВНО ПРЕИНАЧЕЊЕ ТУЖГ.К

2), субјективно je искључиво ствар воле странака. Суд није овлашћен да промену дозволи, ако ce један од тужених не саглашава ( п ). Пристанак новог туженог потребан je зато што он мора да прими парницу у стању у коме се она налази у време промене (ст. 3. чл. 180). Taj пристанак се тражи за преиначење које je новом туженом стављено до знања пошто je парница почела тећи према првобитно туженом, Пристанак може бити дат и прећутно. Тако, на пример, досадашњи тужени може да се сагласи тако што ће послати свој захтев за накнаду парничних трошкова које му je тужилац проузроковао пре промене. Треће лице може се са променом прећутно сагласити тако што ће предати поднесак у којем, просто, износи своја средства одбране. Изјава о пристанку je неопозива. Y науци je изражено мишљење да се нови тужени не би могао противити док се правна ствар join налази у стадијуму првостепене главке расправе, јер му се преиначењем не одузима могућност да изнесе своје приговоре, наводе и доказе све док та расправа не буде закьучена. По истом мишљењу, нови тужени могао би пре упуштања у мериторно- расправљање да истакне приговор месне ненадлежности, jep je, наводно, парница против њега почела тећи тек од тренутка кад му je достављека тужба. Исти аутор заклучује да би пристанак новог туженог био потребан само кад трећи ступа у улогу туженог по закључењу главке расправе ( 7 ). Са изложении гледиштем тешко je сложити се. Тачно je да нови тужени може све до закључења главне расправе да употреби сва мериторна одбрамбена средства која join нису употреблена. Али, могућно je да он одбрану свог претходника цени као неповолну за тужену страну. Осим тога, он се више не може вратити на оне приговоре о којима je суд већ расправл>ао на протекши рочиштима, нити може захтевати да се понови извођење доказа зато да би сведоку упутио питање ко je му није било ставлено, или да би суду указао на неку другу околност ко ja je приликом употребе доказа остала незапажена. Поготово му се не може одузети право да ускрати пристанак зато што можда више не може истаћи неки процесни приговор који његов претходник није ставио (чл. 16, ст. 3, чл. 19, чл. 158, ст. 2). Не треба изгубити из вида да нови тужени није присуствовао обезбеђењу доказа које je предузето пре него што je изјава о преиначењу дата (чл. 261), или да није спреман да трпи привремену меру кад je ова пре те изјаве изречена. Могућно je да њему не одговара обавештење трећег лица о парници које je првобитно тужени већ предузео (чл. 200), или да није задовољан с избором личности вештака на припремном рочишту (чл. 279) нтд. Што се тиче могућности да нови тужени стави приговор месне ненадлежности, она je de lege lata неприхватљива, jep противречи одредби ст. 3, чл. 180, по којој нови тужени мора да прихвати парницу у стању у којем се она налази у време

С 6 ) Супротно, али нетачно стаиовиште заузето je у одлуци Врховног привредног суда, пп којој решен,е суда о одбијању предлога за преиначење тужбе у смислу чл. 180(!) има у отвари смисао одбациван,а тужбе са разлога који се не тиче суштине ствари (Сл 1051/63, од 8. 11. 1963, оддука из евиденције Суда).

( 7 ) Zuglia, наведено дело, стр. 385,