Анали Правног факултета у Београду

772

АНАЛИ ПРАЕНОГ OAKVATEïA

кад он у њу ступа. То значи да не може истаћи приговор који у тренутку промене тужене стране више није допуштен. Најзад, становиште да je пристанак новог туженог потребан само ако та промена наступи после закључења главке расправе противречи одредби става 1, чл. 180, по којој je субјективно преиначење тужбе могуће само до закључења те расправе. Међутим, критиковано становиште изражава оправдану тежњу да ce установа субјективног преиначења не обезвреди ускраћивањехМ приставка од стране новог туженог. Jep, редовно, он je тај који се противи промени. Како Закон не предвиђа могућност да се судском одлуком замени пристанак на преиначење, то суд није овлашћен да од новог туженог затражи разлоге због којих одбија сагласност. Нови тужени може, дакле, без икаквог образложења да ускрати пристанак и у случају кад се, ступањем у парницу на место првобитно туженог, не би ни процесноправно ни материјалноправно нашао у положају који je мање повољан од положаја у којем би се налазио да je тужба од почетна гласила на њега. Осећајући недостатке таквог законског уређења, Виши привредни суд у Београду je у неким својим одлукама стао на становиште да пристанак новог туженог ни je потребан ако се парница налази join увек у почетно.м стадијуму ( 8 ). Слаба страна ових одлука није само у томе што су оне contra legem, него и у томе што je појам почетног стадијума парнице непрецизан. Ако се већ, противно законском тексту, стане на становlппте да у интересу процесне економије треба омогућити преиначење упркос противлзењу, онда би требало да суд у сваком поједином случају цени да ли je то противљење шиканозно. А оно ће тај карактер имати ако ситуација новог туженог као што je већ речено не би ступањем у парницу постала гора зато што није тужен од почетка. Сагласност првобитно туженог Закон предвиђа из истог разлога из којег je она прописана за случај повлачења тужбе (чл. 181). Све док се првобитно тужени није упустио у расправљање о главној ствари, иегова сагласност се не тражи. Ова временска граница, која се ближе одређује у чл. 286, ст. 5, заслужује посебан осврт. Наиме, поменута одредба свозим местом у систематској расподели законског градива и својим текстом упућује на мишљење да пристанак није потребан све док се тужени у стадијуму главне расправе не упусти у усмено расправљање пред судом. Ако смо тачно разумели то мшпљење које се у науци и пракси заступа иза повлачење тужбе ( п ) поменути тренутак представља временску границу и кад je тужени на припремном рочишту или поднеском оспорио тужбени захтев. Тачност таквог схватања заслужује дискусију. Није лако прихватити да ce усменом излагању туженог на главној расправи придаје толики значај да je без његовог пристанка субјективно

(s) То су одлуке Сл 610/67, од 8. 3. 1967. и Сл 1321/69, од 27. 8. 1969. Објављене су у Правном животу 1971/1, у чланку Рпстипа, који према њима оправдано заузима критичан став.

(э) Јухарт, Закон о правднем постопку с појасннлп, 1963, стр. 197. и 198. Трива, наведено дело, стр. 342. и 344. Види за повлачење тужбе без преиначења одлуку ВС Аутономне Покрајине Војводине. Гж 760/1959, Гласник Адвокатске коморе АПВ, 1960/5, и одлуку ВС Југославије Реш 1117/63, од 18. 6. 1963, Правник (Љубљана) 1964/4 —6.