Анали Правног факултета у Београду

773

СУБЈЕКТИВНО ПРЕИНАЧЕЊЕ ТУЖБЕ

преиначење тужбе могућно све док та расправа не буде заклучена, иако je он оспорио захтев и у припремном стадијуму, па можда и после тога поднеском. Становишхе да писмено оспоравање захтева остаје безначајно, ако није усмено поновљено на расправи, одшвара једном уређењу у којем процесну грађу чини само оно што je усмено нанесено пред суд. Y таквом систелгу поднесци служе само за припремање расправе, и њихову садржину суд не узима у обзпр приликом одлучивања. За ЗПП такво правило не важи. Усменост југословенског парничног поступка значи то да суд мора одржати главку расправу да би мериторно одлучио (ако парница не буде пре тога окончана). Овај принцип у систему ЗПП-а не противи се томе да суд узме у обзир и оне тврдгье и предлоге који су садржани у подыеску, а нису поновљени на расправи. Напротив, по ЗПП-у подлогу одлучнвања чини како она процесна грађа која je усмено саопштена, тако и она која je изнесена поднеском. Према томе, оспоравање захтева у писменом облику има исти значај као да je учиньено усмено. Да je то тачно, види се прво из тога што се доношење пресуде због изостанка спречава писменим оспоравањем тужбеног захтева (чл. 321, ст 1. тач. 3). Другим речима, сматра се да се тужени упустио у расправљање о главној стварн већ самим тим што je поднеском предложио да туж бени захтев буде одбијен. Осим тога, повлачење тужбе по којој je издат платни налог могућно je без прнстанка туженог све до подношена приговора (чл. 436, ст. 1). И у тој ситуацији, дакле, већ се писмено оспоравање сматра као упуштање у расправљање. Поставља се питање зашто* би требало да буде друкчије кад je реч о ошптем паршгчном поступку. Још теже je објаснити зашто се и у другом стадијуму поступка, све до упуштавьа туженог у усмено расправљање, тужба може повући без његовог пристанка, иако се он можда већ на припремном рочишту упустио у рсправљање о главној ствари. Уосталом, текст става 5, чл. 286. не одговара таквом случају. Тер, ако je тужени оспорио тужбени захтев на прнпремном рочишту, онда он само допуњава излагатье председника већа, кад je то потребно, и то je она ситуација KOjy има у виду став 2, чл. 286. Будући, дакле, да je тужени свој одговор на тужбу изнео на припремном рочишту, одредба става 5, чл. 286. не може ни доћи до примене. Анализа текстова чл. 286. доводи, према томе, до закл>учка да та одредба има у виду такав развој парнице у којем тужени своју мериторну одбрану износи тек на рочишту за главну расправу. Доследно изложеном, убедљивије je, као ближе систему ЗПП-а, узети да границу до које пристанак првобитно туженог није потребан чини свако оспоравање тужбеног захтева, било да je предузето поднеском, било на рочишту, како у првом, тако и у другом стадијуму поступка. Тужени je од тог тренутка ставио предлог да тужбени захтев буде одбијен, те je већ тиме стекао право да о том предлогу буде одлучено. Преко тог његовог права не може се прећи позивањем на то да се он у стадијуму главке расправе још није упустио у усмено излагање о предмету спора. Поводом изјаве о преиначењу, ко ja je дата на рочишту, присуши тужени треба да се изјасни одмах, а не може тражити да се расправа одложи и да му се остави рок за размишл>ање. Тужиочев поднесак о пре-