Анали Правног факултета у Београду

775

СУБЈ ЕКТИВНО ПРЕИНАЧЕЊЕ ТУЖБЕ

повлачење тужбе, важи и за одрицање од захтева, с тим да поводом те радње није потребна сагласност првобитно туженог. Смисао одредбе ст. 3, чл. 180. састоји се у томе што сва процесноправна и материјалноправна дејства подношења тужбе (прекид застарелости и преклузивног рока!) и све последице достављања тужбе наступају прели новом туженом као да je парница од почетка покренута против њега. Све одбрамбене радње које je предузео првобитно тужени дејствују и према новом туженом, као да потичу од нега. Нови тужени je преклудиран са свима радњама које његов претходник није предузео до тренутка који je за те радтье прописан. Ако се са променом сагласио пре закључења припремног рочшпта, он не може да приговара месну надлежност. Тер, самим тим што je пристао на преиначење, изјавио je да нема ништа против тога да му суди исти суд. Он нема право да захтева да се понове радње извођења доказа или неке друге судске радње предузете пре његовог ступања у поступак. Али, он има право да захтева да му суд остави потребно време да би се припремио за расправљање (арг. чл. 178, ст. 6). Првобитно туженом који из парнице иступа дужан je тужилац да накнади парничне трошкове ( lä ). Иресуда не дејствује према првобитно туженом који je иступио из парнице. На крају, дајемо кратак упоредноправни преглед. Наука и пракса једнодушно узимају да Аустријски законик о поступку не допушта субјективно преиначенье тужбе у оном смислу у коме je то предвиђено у ЗПП-у ( 13 ). стр. 111. Промена о којој говоримо није допуштена ни по италијанском праву. Међу случајевима који се наводе као ступање трећег лица наместо једне од странака ( estromissione ) не наводи се субјективно преиначење тужбе, jep Codice di procedura civile такву могућност не предвиВа ( 14 ). За француско право Венсан ( Vincent) истине да процесноправни однос треба до краја парнице да остане непромењен у свима елементима, меБу које овај писац ставља и странке ( 15 ). Ни Немачки законик о поступку не садржи одредбу о могућности да на горе изложени начин првобитно тужени буде заменен другим лиц ем. Међутим, судови praeter legem, излазећи у сусрет захтевима правног живота, допуштају субјективно преиначење тужбе како на страни тужиоца, тако и на страни туженог, и то не само у првом степену него и у поступку по жалби. Немачки Савезни суд конструјише субјективно преиначење као и објективно, што значи да суд може дозволити преиначење и кад се тужени противи. За промену туженог у другостепеном поступку

(12) Тако Виши привредни суд у Београду, Пж 2326/73 од 14. 11. 1973, Гласник Адвокатске коморе АПВ, 1974/6. Исто и Јухарт, који субјсктивно преиначење не конструише као повлачење тужбе према првом туженом и њено подношење према новом (Закон о правднсм постопку с појаснили, 1963, стр. 196).

(13) Види: Најман, Коментар грађанског парничног поступка (прев. Греговић), 1935, књ. 11, стр. 815; Speri, Lehrbuch der bürgerlichen Rechtspflege, 1930, стр. 165 и 166; Poliak, Zivilprozessrecht , I, 1930, стр. 184; Fasching, Kommentar zu den Zivilprozessgesetzen, 111, 1966, стр. 111.

(и) Види: Costa. Manuele di Diritto processuale civile, 1962, стр. 328: Zanzncchi, Diritto processuale civile, 1962, стр. 117—119.

(is) Vincent, Procédure civile, 1969, cip. 394.