Анали Правног факултета у Београду

776

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

потребно je да првотужени на то пристаие, али суд ипак може дозволити промену ако сматра да иза противљења стоји злоупотреба права ( 16 ). О могућности промене тужене странке вољом тужиода не говори непосредно ни Грчки законик о граВанском поступку, од 1968. Али, недопуштеност такие промене проистиче из чл. 226. тог Законика, који искључује преиначење тужбеног предлога после наступања литиспенденције. Из тога проистиче да се тужба не може преиначити ни променом странке, јср означеие тужиода и туженог чини саставни део поменутог предлога ( 17 ). Законик о граВанском судском поступку HP Пољске, од 1964, садржи о могућности промене туженог следеће одредбе: Ако се испостави да тужба није поднесена против оног који би у спору требало да буде тужена странка, суд га, на предлог тужиода, или туженог, позива да у правној ствари узме учешће. Онај ко je позван да у спору учествује као тужени, може по пристанку обеју странака да ступи наместо туженог, који се онда ослобаБа од учешћа у спору. Ако je изјављена сагласност за замену тужене странке, тужени може у року од две седмице да стави предлог да му тужилац накнади трошкове, независно од исхода спора (чл. 194, §§ 1. и 1Î) (is). Овај преглед страног права закључујеЈМО приказом одговавајућих одредаба ГраБанског процесног кодекса РСФРС, од 1964. Суд, пошто je у току расправљања правке ствари утврдио да тужбу није поднело лице коме припада правна заштита, или да ова тужиоцу не припада према лицу које je тужено, може са пристанком тужиода да допусти замену првобитног тужиода или туженог лицем које je стварно легитимисано (ст. 1, чл. 36. ГПК). Закон не тражи сагласност туженог за иегову замену или за замену тужиода. Супротно томе, за замену иелегитимисаног тужиоца потребна je сагласност трећега за кога се претпоставља да je стварно легитимисан. Ако тужилац није сагласан да буде заменен трећим лицем, онда треће лице може ступити у парницу у својству главног умешача, о чему га суд обавештава (ст. 2, чл. 36. ГПК). Ако се првобитни тужилац сагласио с тим да иступи из парнице, а легитимисано треће лице не пристаје да ступи на његово место, суд одбија тужбени захтев (чл. 219. ГПК). Y случају у којем се тужилац не слаже да друго лице замени туженог, суд може да „увуче” то лице у парницу, у својству друготуженог. Y том случају хтресуда зависи од исхода расправљања са обојицом тужених. Суд може усвојити захтев према друготуженом, или може одбити захтев према обојици, или усвојити захтев према првотуженом. До замене може доћи на иницијативу суда (чл. 141. ГПК), или на предлог једне од страиака или јавног тужиоца ( !9 ).

Б. Познић

(le) Вндн: Zeiss, Zivilprozessrecht. J9IÌ. стр. 151 и след.

(17) Das griechische Zivilprozessgesetzbuch mit Einfuhrungsg&setz, 1969, (прев. Baumcartel — Ranimas).

(is) Zivilverfahrensgesetzbuch der Volskrepublik Polen. 1967, (прев. Christoph Royen).

(19) В иди: Советский Iраждакскнй процесс, под редакцией профссоров А. А. Добровольского и А. Ф. Клейнмана, 1970, стр. 54. и 55.