Анали Правног факултета у Београду

изложи сопствено мишљење, више воли да упоредс изложи неколико гледишта, часто гледишта супротстављених школа. Његово дело, у целини гледано, пре задовољава захтеве педагогије него правосуђа и правые праксе уогапхе. Уосталом и данас, како каже Флтме, „кратки уџбеници се не цитнрају” С 23 ) На први поглед ови разлози представљају задовољавајуће објашњење за ћутање којим су вековима правниди и правна пракса окружавали дело Гаја. Али само на први поглед. Jep ако je збиља тако, ако Гајево дело нема особине које га чине подобным за цитирање, ако je пре усмерено на школу, него на правну праксу и решавање правних проблема, откуда то да се у петом столећу доноси закон ко ји не само што даје Гајевом делу ауторитет извора права, него овог писца увршћује у најужи круг петорице правника чија се дела једино могу цитирати? Y Закону о цитирању се посебно истине име овог правника, иако се првенство међу петорицом даје, што je и разумљиво, Папинијану. Откуда толики утицај нашег Гаја на састављаче Јустинијановог корпуса и то не само при раду на Институцијама (где га и називају »Gains noster«) ( 24 ) него и оном делу кодификације који je намењен пракси, тако да no Gpojy искоришћених фрагмената у Дигестама долази на Јпесто место међу тридесетдеветорицом римских правника чија су дела коришћена? Ако je његов стал „школски”, ако нема оригиналности, својих ставова, ако je ыепогодан за конкретна решења која намеће правна пракса, то су разлози да не буде цитиран не само у класично доба него и било кала. Због свега тога, право објашњегве мора да лежи на другој страны. За ћутање савременика може бити прихватљив разлог што римски писци уопште нерадо цитирају живо ауторитете. Можда je то последица једне општије конзервативне особине Квирита; за њих су готово увек перфект и плусквамперфект имали предност над презентом и футуром. МеВутим, у случају Гаја, ово ћутање се продужује и кроз следећа два столећа, бар према сачуваним подацима. Проф. Хорват je истакао један разлог који je могао имати значаја. Гајево дело, претежно педагошког карактера, није било на цени у време када je ствараио. Касније, пошто je путем праксе у школама добило ауторитет, и пошто je та врста правые .литературе постала значајна, он je, као писад првог успелог уцбеннка, ревалорнзован и добија ауторитет који за живота није имао С 23 ). Живот се често игра судбннама људи. Bari Гог за живота није успео да прода ни једно једино платно. Нама би, уопште узев, било смешно која су имена савремених сликара људи прошлог века сматрали за великане кичвде, као што би, вероватно, наш избор међу ондашњим сликарима њима био чудан. Ветки су генији попут Леонарда да Винчнја, Шексгш ра, Пашшијана који изазивају неподељено одушевљење и савременнка и потоњих покољења. Генију je обычно суБено да тек на поправном испиту, на испиту пред историјом, са одликом положи предмет из кота je пред

(23) Према Казеру, нав. чланак у Atti del simposio . . . , стр. 45. (24) Const. Imperatoriam maiestatem, 6.

(25) Нав. дело, стр. 288.

802

лкалй правног факултёта