Анали Правног факултета у Београду

сопственим временом добио лонгу оцену или, што je можда и горе, није добио никакву оцену, jep je био незапажен. По свему судећи, таква je била и судбина Гаја. Својим делом Гај je одударао од времена у којем живи. Било je потребно да се у новим условима и са новим критеријумима нему приступи да би се схватила његова величина. Иако je то на први поглед апсурдно, рпмско право je по свои духу и методу развитка ближе савремеыом Common Law-u, него континенталном праву које je поникло на традицијама редипираног Јустинијановог Corpus lums Civilis. Y суштини то je прецедентно право, то je право које иде од случаја до случаја, а не правни систем у којем владају општи принщши, у којем правници живе у „лажном рају" владавине закона чијем je тумачењем могуће решити сваки конкретан случај. Римско право ce развијало следећим токовима. Имамо најпре законодавну активност. Законе доносе скупштине или, као што- je случај са Заноном 12 таблица, посебно изабрано тело. Делатност скупштина je y првом реду имала политички карактер. Због тога, а и због гломазности поступка, мало je закона из области приватног права. Таква, значајна питања са политичким импликацијама, јесу, нпр., питање аграрног максимума (lex Agraria, донет око 111. г, после кампање коју су водили Тиберије и Гај Грах), разни закони који су током векова регулисали каматну стопу и који имају изразито политички карактер, будући да je зајам с канатом био „најчешћи узрок побуна и нереда” ( 26 ), затим закони којима се спроводе крупне промене у судском поступку (lex Aebutia, lex Poetelia Papiria), закони који имају за циљ заштиту породице и породичног морала (иако јз добар део њих донет на иницијативу владара leges luliae). Једно од питања регулисаних законом, односно плебисцитом, јесте и висина накладе штете (lex Aquilia). Само je један мањи део римског приватног права регулисан методо.м интервенције законодавыих органа у уж ем смислу, тј. законима. Много je већа улога друшх начина преторовом делатношћу и активношћу правке науке. Иако je формално правосудии орган, иако овлашћен да тумачи, а не да ствара право, раскорак између скученог, застарелог и тешко променљивог система ius civile-a на једној страни, и потреба живота у држави-граду који je постао империја, на другој, био je толики да je ово тумачење морало да буде у исто време и стварање. Преторов метод je изразито казуистички, готово читав едикт састоји се из набрајања случајева у којима ће претор дати могућност да се води спор (iudicium dabo) или послова којима одбија заштиту (non habebo, non servabo). Овај део римског права има сувоћу и конкретност полицијских наредби, у нему je мало општијих правних норми (изузетак су нека правила поступка у главй De ip ius vocando). Делатност претора у развијању римског права током принципата прелази на владара. Ни његове »constitutiones« немају ширину, већ, слично претору, појединачном наредбом решавају појединачни слу-

(28) Тацит, Анали, 6, ló.

803

ОДНОС РИМСКИХ ПРАВНЙКЛ ÎIPEMA ГЛ.I у