Анали Правног факултета у Београду

805

ОДНОС РИМСКИХ ПРАВНИКА ПРЕМА ГАЈУ

да није живео у провинцији, већ да je предавао усред Рима, са таквим прилазом праву Гај не би могао да рачуна на ишта друго до на уважавање које има један „академски човек” пишуйи пре за потребе студи ja, него за непрестано нове захтеве Koje пред право поставља живот. Међутим, крајем римске историје запажају се извесне промене. Казуистика остаје и даље особина извора права, али има и другачијих хонова. Већ крајем другог века, дакле, нетто после Гајеве смрти, један уџбеник латинског језика за правнике чији je материи језик грчки саветује да ce y студирању права науче најпре осыовни принципы, регуле. А и сами одговори правника нетто су другчије формулисани, „Сада су њихова responsa састављена са свешћу о будућим генерацијама, као и о непосредним потребама клијента” пише Стејн (Stem). Овај заокрет ка уопштавању обично ce тумачи утицајем Грка и грчке филозофије ( 32 ). Мислимо, међутим, да je сам развој римског права довео до тога. Дотадашњи токови римског права обележени су погребом да се конкретни, често дневни проблемы реше на коыкретан начин. Са западањем у кризу, економску, финансијску и моралну, ова потреба доводи до грозыичаве, готово неуротичне активности на пол>у законодавства. Тако je Диоклецијан донео преко 2.000 закона, a између осталог и Едикт о ценама, којим je максимирао наплату најважнијих услуга и цена произвола за читаву империју. Све je очигледније да се не може даље без сређивања, без кодификовања. Имамо најпре два покушаја правника да направе приватне збирке »leges«, а затим, 43S и један званични. Codex Theodosianus. Невол>е са којима се царство носило на спољашњем и унутрашњем плану вероватно нису дале да се одлучније приступи сређивању правних извора путем кодификације. Тек je Јустинијан, у једном предаху и у време краткотрајних војничких успеха против варвара, готово сто година касније издао нареВење да се право кодификује. Идеја коднфикације, а и почеци њене реализације, од којих први, Грегоријанов, датира из 291. године, намеће један нов прилаз праву. Ни једна кодификација не бива без извесног теоретисања и уопштавагьа, Нема кодификације без каквог-таквог система. То нарочито важи за редакторе Јустинијановог корпуса. Добивши задатак да направе зборник који ће вечито трајати, у настојању да из целе еволуције извуку оно што je најбоље и да предају следећим нараштајима, они су морали да заплове и водама апстракције. Начин на који су настала нека правка правила у последњој књизи Дигеста, то добро илуструје. НајчешВе су правке максиме извучене из конкретних одговора римских правника којима ови решавају одређени спор, изостављањем појединости случаја ( 3S ). Све je то значило заокрет ка уогаптавању и систематизовању. Наравио да je то био тек почетак, да je право join увек претежно имало казуистички карактер. Тек Йе средњовековни правници, који су временски и менталитетом још даље од класичних правника, пе.го што je случај са Јустинијановим компилаторима, додати монументалној згради римског

(31) Stein, Regulae iuris, Edinburg, 1966, стр. 13.

(32) Stein, нав. дело, стр. 116 и сл.

(зз) Видети; Станојевић, Dicta et regulae iuris, Гледишта, 1970/5, стр. 858—859.